Pesme sa „Carrie & Lowell Live“ već poznajemo, znamo da su savršene u svojoj jednostavnosti (u prvobitnom obliku) ali ove sa Planetariuma su sada prvi put objavljene. I one imaju tu jednostavnu lepotu koja ti tera suze na oči. Tema iz astronomije nije sama po sebi ta koja te tera da zaplačeš slušajući – više je to tema unutrašnjeg prostora ljudske duše – svačijeg unutrašnjeg svemira. Postoji li analogija između makro i mikrokosmosa – da li je beskonačnost koja važi u makrokosmosu važeća i u mikrokosmosu. Ako je beskonačan svemir u kome svi lebdimo onda je beskonačno i sve ostalo – energija, materija, život! Recite i sami, dal’ je logično da beskonačnost bude sastavljena od bezbroj konačnosti! I ova ploča sa svojim trajanjem od 76 minuta ponekad deluje kao da nema kraja. Kad dođemo do dosadnih delova. Kada dođemo do lepih, vreme proleti za tren! Dokaz za teoriju relativiteta – zakrivljenost vremena i prostora! Posle ove poplave uskličnika (četiri u poslednjih šest rečenica) na koju bi se triput prekrstio svaki klasično vaspitani lektor uplovićemo u mirnije vode.

Projekat „Planetarium“ je pokrenuo momak sa Julliarda, kompozitor klasične muzike Nico Muhly, pozvao je svoje prijatelje Bryce Dessnera (The National) i Sufjan Stevensa, koji je, opet, doveo svog saradnika James McAlistera, bubnjara. Podela rada je na prvi pogled jasna – McAlister je postavio beatove i ritmičke teksture, Dessner gitarske harmonije, Muhly orkestarske aranžmane uključujući i čak sedam trombona (da ilustruju dubinu svemira?!?) a Stevens je doneo tekstualni predložak i melodije pevanja. Najveći uticaj na zvučnu sliku ostvario je Sufjan Stevens – album se sasvim lepo uklapa u njegov opus i po zvučnosti ali i po grandioznosti koncepta. Setimo se njegovih Christmas albuma ili nikad dovršene serije albuma o pedeset država Amerike. Ovde je tema, ni manje ni više, kosmos. Uvek nešto ogromno, neopisivo, nezavršljivo (novoizmišljena reč?).

Ako slušate ova dva albuma jedan za drugim, biće vam jasno da je projekat „Planetarium“ presudno uticao na postavku živog izvođenja materijala sa „Carrie & Lowell“. Taj živi album je snimljen 9.11.2015 u North Charlston Performing Arts Center-u u Severnoj Karolini dok je „Planetarium“ realizovan po porudžbini Dutch concert hall Muziekgebouw iz Ajndhovena još 2012. Aranžmani su vrlo slični, ceo ugođaj je sličan. Očigledno je da se Stevens ovim materjalom bavio u približno isto vreme kad i materjalom za „Carrie & Lowell“ album ali da je za ovaj potonji uspeo da sam sebe disciplinuje i ostane sveden u muzičkom izrazu što je tom albumu i donelo uspeh. Kod „Planetariuma“ svedenost je zamenila grandioznost i zvuka i, kako sam već rekao, koncepta. Ne mogu za to da krivim isključivo Sufjana, niko od učesnika tu nije nevin – uostalom, svi oni su navedeni kao ravnopravni autori. Neka je svako od njih isfurao samo malo svog ego-tripa i eto ti belaja! Istine radi, višekratno preslušavanje albuma „Planetarium“ za potrebe ove recenzije nije mu učinilo ništa nažao. Naprotiv – bolja povezanost slušaoca sa njegovim kompozicijama dosadu pri prvom preslušavanju zamenila je osećajem spokoja. Skoro da sam počeo da uživam. Perverzno uživam.

Da se vratimo sada na „Carrie & Lowell Live“. Već u „Death With Dignity“ se vidi razlika u odnosu na studijsku verziju. Mnogo eha u živoj verziji može se pravdati prostorom u kome je pesma izvođena, ali onaj glamurozni dodatak na kraju ne može se pravdati ničim. Nestala je sva teskoba koje je pesma bila prepuna. Kao i u sledećoj, „I Should Have Known better“. Štos je u umekšanom vokalu koji je svakako „lepši“ za slušanje i manje nas podseća na težinu problema o kojima peva. Još su veće razlike na „All Of Me Wants All Of You“ – tu su dodate iritirajuće elektroničke perkusije kao i u „Drawn to the Blood“ (uporedite uvodne taktove studijske i live verzije i biće vam jasno da je u pitanju različit pristup istom materijalu). Aranžmani koncertne verzije napravljeni su sa namerom da se svide publici, s tim da se proširi ciljna grupa tako što će se obuhvatiti i onaj deo populacije koji preferira takozvanu elitnu kulturu. Sam Sufjan je za „Carrie & Lowell“ rekao: to nije još jedan moj umetnički projekat, to je moj život“.Posle preslušavanja dva njegova ovogodišnja albuma, izgleda da se vratio umetničkim projektima!

Hajde da ipak u zaključku budemo dobronamerni. Možemo i ovako reći: prava svrha „Carrie & Lowell Live“ je da se intimna priča sa istoimenog studijskog albuma o traumatičnom odnosu majka-sin podigne na nivo paradigme. Recenziji „Carrie & Lowell“ koju sam u martu 2015-te napisao za potlistu dao sam naslov „Vaznesenje gospođe Stevens“. Tek ovaj album je pravi „soundtrack“ za taj čin.

Ocene albuma: (7.6/10) + (7.6/10)