Ima neke sentimentalnosti koja će se s „Poslednjom pesmom“ Autoparka zaustaviti na pola puta između MESAM-a i odjavne špice nekog omladinskog filma iz osamdesetih čiji su junaci na samom kraju odustali od sebe i prihvatili život po pravilima koja su u svojoj nezapisanosti snažnije prihvaćena nego da su bila zapisana.

Na melodijskoj osnovi, koja zvuči kao da traži veselu priču, odvija se antidrama, dijalog u kom jedna strana ili ćuti, ili biva eho, zid o koji će se odbiti nimalo suptilna kritika. Suptilnosti ipak ima u načinu, slatkoće u jednom „zapaliću ga“, ali ne i sladunjavosti, srećom, jer bi to odvuklo slušaoca u sarkazam. Nježnost kojom Ognjenka Lakićević pjeva ljutnju i nezadovoljstvo ne ubija optimizam, pa tako i ono 'sutra' u kome će lirska junakinja ponovo voljeti sebe je potpuno očekivan vrhunac, ne nada, ne ni odluka, već svijest o sopstvenoj snazi i dovoljnosti.