Nije da nikad nisam slušao i voleo Čorbu. Jesam! I prvi i drugi, pa i treći album. Želeo sam da volim i naredne, ali sve više su se pronicljiva zapažanja povlačila pred banalnostima, duhovitost pred prostaklukom, socijalna svest pred desničarsko-nacionalističkim baljezgarijama. U jednom trenutku došlo je do toga da je pristojnost nalagala distanciranje od Bore Čorbe. Dakle, nije mi se svidelo ono što sam čuo preko razglasa. O, da sam samo znao šta me još čeka! Sledeća pesma je bila neka u kojoj se pominjalo Kosovo grupe 357, pa „Govedina“ Beogradskog sindikata, pa opet 357, pa Beogradski sindikat, i tako ukrug. To već moj tanani nervni sistem nije mogao da podnese. Postovao sam na fejsbuku, koliko se sećam, rečenicu „protesti kojima je soundtrack Beogradski sindikat nisu moji protesti“, okrenuo se i otišao. Tek kasnije sam shvatio da su se tog dana pred vladom okupljali nezavisni sindikati vojske i policije koji su, kao što je poznato, desničarski nastrojeni, kojima su se kasnije toga dana pridružili studenti i građani koji protestuju već nedelju dana. Međutim, kako sam čuo od prisutnih, i kada su se kolone spojile, soundtrack je ostao manje više isti uz napomenu da se, kako sam obavešten, čula i „Bandiera Rossa“, verovatno kao ustupak ekstremne desnice ekstremnoj levici koja je toga dana išla u istoj koloni. A ispod onog posta na fejsbuku počele su da stižu poruke tipa: „ nemoj da sitničariš...“, „nije važna muzika, važan je viši cilj...“, „pusti sad muzički ukus, sad spašavamo državu...“ i slične.

Moram da kažem da se duboko ne slažem sa takvim stavovima. Muzika se oduvek upotrebljavala u programske svrhe. Da ilustruje, istakne i pojača ono što ono što njeni korisnici zastupaju. Marševi bude borbeni duh, himne patriotizam, a protestne pesme pojačavaju otpor protiv uzroka protesta, ali i pobliže objašnjavaju razloge protesta. Muzika se u takvim situacijama ne bira slučajno.

Cela ta situacija me je podsetila na čoveka koji je tih dana (14. aprila) slavio rođendan, Branimira Džonija Štulića. I on je bio (kontra)revolucionar. U Titovo vreme. I dok su drugi bendovi dobijali nagrade „Sedam sekretara SKOJ-a“ (za neupućene, tu nagradu su dodeljivale tadašnje vlasti mladim stvaraocima za doprinos socijalističkoj kulturi ili tako nekako) Džoni je bio (kao što je i danas) nepodoban. Znate onu „Poljska u mom srcu“, to je pesma podrške sindikatu „Solidarnost“ koji je tada pokušavao (i uspeo) da sruši komunistički proruski režim generala Jeruzelskog. Podrška rušenju komunizma tadašnjim vlastima nije bila baš najomiljenija aktivnost, pa Džoni ostade bez nagrade, ali bolela je njega ona stvar za to. On se borio za slobodu i demokratiju. Da je Džoni samo znao da će, po principu „one thing leads to another“ danas u Poljskoj na vlasti biti krajnji desničari uz jak uticaj Katoličke crkve, pitanje je da li bi toliko zdušno podržavao Leha Valensu, lidera Solidarnosti, kasnije predsednika Poljske. Ali, nije Džoni mislio na udaljene posledice aktuelnih odluka. Uostalom, napisao je pesmu koja najbolje opisuje njegove tadašnje prioritete „Sloboda nije božje seme pa da ti je neko daje (...), sloboda je žena, u-uu-uzmi je!“. Legitimno je čeznuti za slobodom u totalitarnom režimu, pa bio on i Titov (ili Vučićev) „meki“ totalitarizam, ali treba imati u vidu i reči velikog pesnika Branka Miljkovića, koji nam vizionarski poručuje „...hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj...“.

Da, da, bio je u pravu Branko – ne peva sloboda svima istu pesmu. Neki se i ne snalaze baš najbolje u slobodi. Ispostavlja se da slobodu ne treba davati bilo kome, za slobodu treba biti zreo. Nekome treba autoritet, vođa i učitelj, po mogućstvu sve u jednoj ličnosti. Čovek koji vam govori kako vam je dobro. I vi mu verujete. Baš lepo i korisno. I za vas, a naročito za njega! Kao što reče neki Japanac, koji je svojevremeno posetio Sovjetski Savez: „Vi ste srećni ljudi!“. Kad su ga domaćini začuđeno pogledali, on nastavi: „Jer ne znate koliko vam je loše“. To vidiš tek kad bar na kratko promoliš nos iz ove (ili bilo koje druge) totalitarne vukojebine, zato diktatori nerado izdaju pasoše ili te, što je bolje i elegantnije rešenje, drže u bedi, pa ne možeš, i da hoćeš, da igde putuješ. Dakle, protesti – da, ali ne oni koji će dovesti do još gorih rešenja nego što je postojeće. Dobro, ali kako ćemo prepoznati takve? Po muzici koja ih prati, između ostalog!

’Aj’mo sad na ovu manje angažovanu muziku. Iako treba reći da je svaka dobra muzika angažovana, ka unutra ili ka napolje, svejedno.

Will Johnson – Hatteras Night, A Good Luck Charm

Za razliku od Willovog prethodnog albuma „Swan City Vampires“ koji je bio vrlo ličan, ovo je zbirka pesama koja govori prevashodno o drugima, ali, govoreći o drugima, govori, naravno, i o njemu samom. Priznajem da me je zaintrigirao naslov koji mi je posle pokušaja pronalaženja njegovog značenja ipak nešto jasniji. Saznao sam da se naziv „Hatteras“ odnosi na ostrva koja poput bedema okružuju Pamlico Sound (morski rukavac) koji se nalazi između njih i obale Severne Karoline. Na tim ostrvima nema naseljenih mesta sa lokalnom samoupravom, postoji samo nekoliko naseobina. Dakle, netaknuta priroda sa minimalnim dodirom civilizacije, pa još noć, što implicira svakoliki mir, pa i duševni. Kad poslušate muziku, biće vam jasan razlog zbog koga ih je Will Johnson stavio u naslov albuma „Noć na Haterama“. Drugi deo naslova „Good Luck Charm“, u prevodu „amajlija“ ostaje nejasan.

Predivna „Childress (To Ogden“) otvara album u maniru Will Johnsonovog projekta „South San Gabriel“ koji je bio zadužen za mračne, emotivne napeve. „Reč „nežnost“ je jedina kojom se da opisati ono što u toj pesmi čujemo. Već sledeća „Every Single Day of Late“ je reinkarnacija ugođaja Centro-matica, druge njegove grupe. Vokal je i dalje setan, ali je gitara distorzirana, pa se više o nežnosti ne može govoriti. Ali, samo do sledeće pesme, „Ruby Shameless“. Tu je Will opet utanjio, glas mu podrhtava patnjom i nesigurnošću. Šta je ovo! Kao da se uspostavljeni patern ponavlja – ona dvojica u Willovoj glavi se smenjuju – malo South San Gabriel, malo Centro-matic. Prija ta (blaga) promena. Vokalne deonice su istog raspoloženja, razlikuje se samo gustina muzičke pratnje. „Filled With A Falcon’s Dreams“ ima ceo bend iz sebe, što joj ništa ne oduzima, naprotiv! „Heresy and Snakes“ i još draža mi „Hey-O, Hi-O“ ostaju i dalje u onom prašnjavom raspoloženju, još karakterističnijem za Jay Farrarove Son Volt, koje mi je toliko priraslo srcu. U stvari, sve do kraja, raspoloženje je isto. Nekome će ovo možda biti dosadno, ali, prateći ove moje dnevnike, shvatili ste šta je to što mi se u muzici sviđa. Zato vas neće iznenaditi prilično visoka ocena. (8.0/10)

Andrew Combs – Canyons of My Mind

Moj stari favorit nikako da se iskobelja iz anonimnosti. Dobar je, bend mu je dobar, ali nikako da napravi taj komercijalni proboj. Očigledno je stvar u nedovoljno atraktivnim pesmama. Imao je jednu savršenu („Hummingbird“ sa prvog EP-ja), nekoliko skoro savršenih sa prva dva albuma, ali, da bi napravio razliku u žanru za koji se opredelio, moraće da snimi remek-delo! Ovaj album, nažalost, to nije – samo je nešto malo iznad proseka u tekućoj produkciji. (7.4/10)

Beth Bombara – Map & No Direction

Ovde gitara dominira. Nema zezanja sa Beth. Prava rock svirka. Ne brzaju, drže se srednjeg tempa, ipak sve to deluje dosta čvrsto. Na prvih nekoliko pesama. Onda se sve polako premeće u blues. Sledstveno tome, tempo se usporava, zvučna slika omešava. Sada je Beth meka kao pamuk. K’o melem na ranu. I taman sam uljuljkan tom lepotom počeo da sklapam oči, poslednja numera, „Made, For Now“ me grubo trgla iz letargije. Nije mi baš prijalo to buđenje. Jeste bilo neprijatno, ali ne dovoljno da sasvim pokvari utisak. (7.0/10)

Deep Purple – InFinite

Sećam se da mi je jedna od najvećih trauma iz inače srećnog detinjstva i mladosti bila kad su nam ukrali kola, čuvenog tristaća (Zastava 1300 deluxe) sa parkinga ispred „Doma sindikata“ u Beogradu. Otac se nervirao zbog kola (koja, uzgred, nikad nisu pronađena), a ja zbog duplog albuma „Made in Japan“ koji je bio u kolima (a koga sam tek pojavom mp3 fajlova ponovo dobio u svoj posed). Bila je 1974. godina, ja sam imao nepunih šesnaest i ploče su mi mnogo značile u to doba. I danas, eonima kasnije, i dalje mislim da je to njihov najbolji album i etalon za merenje ostalih njihovih.

Najnoviji, prigodno nazvan „Beskonačnost“, pri čemu se valjda misli na dužinu njihove karijere, potpisuje najdugovečnija postava Deep Purplea u kojoj su tri člana sa „Made in Japan“ – Ian Gillan, Ian Paice i Roger Glover i dva koja su se kasnije priključila – Steve Morse (umesto Richie Blackmorea) i Don Airey (umesto preminulog Jon Lorda). Ako kažem da sam izdržao do kraja bez većih problema biće vam jasno da će neko ko sluša hard rock (a ja odavno nisam taj) uživati u njemu. Sam početak nije bio baš obećavajući, sa onim Gillanovim vokalom propuštenim kroz nekakav sci-fi efekat, ali se stvari brzo vraćaju u normalu – rifovi, gitarska sola, vokalne egzibicije, „punjenje“ klavijaturama – sve je na broju i spremno za upotrebu (i zloupotrebu). Stari vuk Bob Ezrin, poznat po radu sa Alice Cooperom (i mnogim drugima, uključujući i Lou Reeda) je producirao album i ponešto svirao na njemu, tako da ne morate da brinete za zvuk sedamdesetih. Tu je, u punom kapacitetu.

Da zaključim, za nostalgične starce poput mene ovo je lepo podsećanje na zablude iz mladosti koje se ipak neće – shvatio sam posle pokušaja drugog preslušavanja – pretvoriti u podgrejane ljubavi u starosti. (6.0/10)

David Luning – Restless

Amerikana, bluz i rokenrol se kod Davida stapaju u skladnu celinu. Običan, mali, rokenrol album kod koga solo na gitari nije tabu tema. Lako za slušanje i brzo zaboravljanje! (7.0/10)

Diamanda Galas – All The Way + At Saint Thomas the Apostle Harlem

Sećam se onog njenog albuma „Litanies of the Satan“. To je bilo baš, baš „scary“. Prizivanje đavola. Ovo mu dođe više kao neko raspevavanje. Kad Diamanda ode u gornje „lage“ nema više repatog, pobeg’o glavom bez obzira. Na stranu šala, fama o gospođi Galas se zasnivala na tom koketiranju sa antihristom i drugim mračnim silama. Na „All The Way“ toga ima manje (upravo me demantije treća pesma sa albuma „The Thrill Is Gone“), pa je i manje provokativna.

Nervozni akordi na klaviru i razvučeno vokalno egzibicionisanje – kao primer poslušajte „O Death“ – na mene su ostavili utisak usiljene neobičnosti koja je ostvarena po već viđenom šablonu. Drastične obrade jazz i country standarda koji su dovedeni skoro do neprepoznatljivosti sasvim opravdavaju njenu reputaciju avangardne umetnice. Bolji mi je ipak live album. Prva pesma je prava operska arija koja pokazuje da Diamanda ima veoma lep sopran. I na ostalim pesmama snimljenim u crkvi u Harlemu, NY, demonstrira savršenu tehniku pevanje. Pokazuje da sa svojim glasom može da učini šta god hoće, pa i više od toga. Ocene koje sam dao odražavaju moj odnos spram avangardne muzike – odnos zasnovan na nerazumevanju. Ljubitelji iste će verovatno ova dela daleko više vrednovati. (5.2/10) + (6.6/10)

Wire – Silver Lead (6.0/10)

The Jesus And Mary Chain – Damage And Joy

Mrtva trka između Wire i TJAMC albuma. Oba su savršeno nepotrebna. Zaboravljive pesme, ponavljanje sopstvenih obrazaca na inferiorniji način, dosada. Jeste, dominira želja da se ploča što pre završi da bi se prešlo na nešto zanimljivije. Ove šestice su dobili na staru slavu.(6.0/10)

Aimee Man – Mental Illness

Od ploče koja se zove „Duševna bolest“ očekujem da bude znatno više uznemirujuća nego što je ova. Osim ako pod duševnom bolešću Aimee ne podrazumeva melanholiju. Dakle, jedan vrlo tečan, lak za slušanje, blago melanholičan album, ispunjen pesmama koje neće postati „klasika“. Ima ih par simpatičnih, „Rollercoaster“, „Philly Sinks“ i možda još neka ali, posle svega, ipak sam više očekivao od Aimee. (7.0/10)

The Shins – Heartworms

Uvek su mi The Shins bili kao neki Beach Boys dvadesetprvog veka. Nije kod njih bilo plaža, surfovanja i velikih talasa, ali jeste bilo slaganja vokala, poletnih pesama i komplikovanih aranžmana. Glavna kreativna snaga grupe, James Mercer, ipak je i ovoga puta zanemario važan sastojak svakog uspešnog rokenrol benda – hemiju. Hemija je, izgleda, zauvek nestala kad se pre desetak godina oprostio sa originalnim članovima. Oni koji su ih zamenili možda jesu bili isto tako dobri muzičari, ako ne i bolji, ali ta tajna veza između njih nije postojala. Ili bar ja ne vidim da postoji. Opskurna remek-dela sa početka milenijuma „Oh Inverted World“ (2001) i „Chutes Too Narrow“ (2003) nisu ni ovoga puta dostignuta i skoro sam siguran da nikada neće ni biti dostignuta. Čak i da su pesme istog kvaliteta (a nisu!) ipak smo to već ranije čuli. Ipak, ova ploča mi je za nijansu dopadljivija od već pominjanih novih ploča grupa Wire i The Jesus And Mary Chain koje su rađene po istom obrascu. (6.6/10)

The New Pornographers - Whiteout Conditions

Neka izvine Neko Case, čije solo radove veoma cenim, ali ovo mene podseća na omraženi elektropop osamdesetih izveden klasičnim rock instrumentima. Iritirajući poskakujući ritam iritira besprekorno. Ako se neko loži na to da bude iritiran, onda preporuka, ako, što je verovatnije, to nije slučaj, izbegavati u širokom luku. Znam ljude kojima bi se ovo svidelo, ali ih, moram reći, ne razumem. (5.0/10)

The Mavericks – Brand New Day

The Mavericks su druga priča. Teksmeks, kantri, rokabili, i sve to spontano i nepretenciozno! Odma’ se vidi ko voli ono što radi. Jes’ da sve te pesme zvuče kao da ste ih već negde čuli, ali vam se baš zato kače na vaše receptore za nostalgiju kao od šale.

Odmah su mi se vratile slike sa mog prvog samostalnog letovanja na Jadranu, sredinom sedamdesetih, nisam tada ni osamnaest još bio napunio. Moj budući kum i ja smo rešili da sa što manje para provedemo što više vremena na moru. Krenuli smo od Poreča, u kome je u to vreme izlazak počinjao u letnjoj bašti hotela Rivijera u kojoj je svirao neki sasvim solidan kaver bend čijeg se imena više ne sećam. Repertoar im je bio standardan, od Kridensa i njihove „Proud Mary“ do tada vrlo popularne „Sailing“ Roda Stjuarta. Desetog dana boravka, već poprilično željni svega usled samonametnutog gladovanja i žeđanja, sedeli smo u Rivijeri (ulaz je bio besplatan) i eskivirali kelnera da ne bismo morali nešto da naručimo, kad odjednom bend poče da svira tadašnji veliki hit „That’s The Way (I Like It) od KC and Sunshine Banda.

Većina prisutnih ustadoše od stolova i krenuše ka podijumu, a ja, umesto da „šacujem“ ženske koje još nemaju partnera (u američkom žargonu, takozvane „wallflower“-ke), kao što je to moj kum u tom trenutku radio, munuh kuma laktom i pokazah na obližnji sto: „vidi, one dve pepsi-kole same!“. Tako vam je to, kad glad određuje prioritete. Ovo vam izgleda kao nepotrebna digresija, ali nije tako – The Mavericks se u tu atmosferu savršeno uklapaju. Letnje terase, letnje avanture, red „sentiša“ red brzih pesama, malo „stiskavca“ malo „đuskanja“, od svega po malo!

Ako se pitate dal’ smo prišli onim pepsi-kolama, odmah da vam kažem, nismo. Iako je tada, realno, bila mnogo veće verovatnoća da priđemo njima nego da priđemo devojkama, ni za to nismo imali „petlje“. Ispostavilo se da je to bila mudra odluka. Kada su se, po završetku pesma, za taj sto vratila dvojica rmpalija, shvatili smo značenje izreke „opreznost je majka mudrosti“. Ni ove čudne asocijacije koje su Maveriksi izazvali neće im pomoći da dobiju više od (7.0/10).

Maddie Wilson - Keep Up With Me

Kantri pop za zaboraviti.(6.2/10)

The Magnetic Fields – 50 Songs Memoir

Stephin Merritt je ovde prevazišao sebe. Pedeset pesama i svaka od njih ilustruje jednu godinu od Merrittovog rođenja do danas. Interesantan koncept koji otvara mnogo mogućnosti. Iako bi to lako mogla biti autobiografska ploča koja bi govorila o njegovom intimnom svetu, Merritt se ipak opredelio da njome malo toga kaže o sebi, a mnogo više o svetu koji se tokom tih pedeset godina drastično promenio. Ostala je ploča autobiografska, ali više okrenuta ka spolja nego ka unutra. Govoreći o svetu koji ga okružuje, ipak govori dosta i o sebi jer se promene u našem okruženju svakako reflektuju i na naše živote.(8.0/10)

Guided By Voices – August By Cake

Tu i tamo su nam se putevi ukrštali, meni i GBV, tako da sam tokom godina preslušao samo tri-četiri njihova albuma od preko stotinu koliko je Robert Pollard, što sa grupom, što samostalno, izdao. Jasno je, dakle, da nikada nisam bio neki veliki fan, ali moram im priznati da uvek imaju poneki lucidan trenutak u moru nepotrebnih, često i besmislenih eksperimenata. Poneka melodijska linija, poneki rif, interesantno aranžmansko rešenje, sve im se to može dogoditi, ali se uglavnom ne događa usled nedostatka fokusa i navike da se stvari ostavljaju nedovršenim.

Na ovom albumu ima trideset dve pesme od kojih samo dve traju preko tri minuta. To bi u prevodu značilo da ima trideset skica i dve pesme (one su i najbolji trenuci albuma). Ploča je čvršća nego što je to uobičajeno za njihova izdanja. Melodijske linije su za poštovanje ali mislim da nije izvučen maksimum iz dobrih polaznih pozicija. Uzaludno je to govoriti, ali Pollard je mogao lako odabrati petnaestak pesma, doterati ih i napraviti album koji ne bi imao slabe numere. Ovako rasplinut nije ni tamo ni ovamo. Možda je grubo rečeno, ali mislim da Robert Pollard traći svoj neosporni talenat. (6.7/10)

Joey Landreth – Whiskey

Na raskrsnici bluza, kantrija i folka je ovaj Kanađanin. Zaslužio je sigurno još koju rečenicu za ovaj sasvim dobar album.(8.0/10)

Goldfrapp – Silver Eye (6.6/10)

Jessi Colter – The Psalms

Od ispevavanja pesama iz psaltira nisam očekivao ništa, a dobio sam vrlo dobar album koji nije nijednog trenutka dosadan. Udovica Waylona Jenningsa je sasvim dobro religiozne tekstove pretočila u pesme. (7.8/10)

Lillie Mae Rische – Forever And Then Some

Novu zvezdu kantrija sa glasom negde između Dolly Parton i Emmylou Harris ne treba preskočiti. Slušajte je sada da posle možete da se hvalite time. Uostalom, Jack White ne greši u izboru izvođača za svoj Third Man Records.(8.0/10)

Matt Urmy – Out Of The Ashes

Sam vrh ovogodišnje, za sada dosta „tanke“, kantri produkcije. (7.4/10)

Meursault – I Will Kill Again

Evo sada malo evropske jeze i patosa – škotska grupa Meursault nazvana po liku iz romana Stranac Alberta Camusa, čiji je jedini stalni član bivši košarkaš Neil Pennycook. Škotlanđanin bivši košarkaš!?! Odmah vam je jasno da je reč o teškom čudaku što će se i pokazati! Novi album, „I Will Kill Again“ je prepun patetičnih napeva koji mirišu na stare usamljene dvorce kojima šetaju duhovi. Atmosfera koja duguje koliko Hitchkoku toliko Polanskom i Borowczyku, dakle vezana je za sveevropski spleen.

Neverovatna kombinacija blage jeze i neizmerne tuge koja nas osetljivije ostavlja bez daha. Tu je i neopisiva lepota – ona koja boli. Da sam dovoljno hrabar, ovo delo bih ovog trenutka proglasio albumom godine. Moja konformistička strana kaže da to niko drugi neće uraditi, dakle, ne bi bilo oportuno. Kredibilitet bi mi bio ugrožen. Ali, opet, s druge strane, kako odoleti tom klaviru koji se provlači kroz ceo album? Kako odoleti uverljivosti Pennycook-ovog glasa? Kako odoleti produkcijskim trikovima koji čine da album zvuči kao da je snimljen u velikom salonu nekog hladnog škotskog dvorca? Čak i elektronski efekti, drugde mi mrski, ovde ispunjavaju svrhu postojanja. Uticaji klasične muzike koja je imanentno evropska ne može se zaobići – poslušajte gudače u naslovnoj „I Will Kill Again“. Ta pesma je i vrhunac albuma. Crescendo. Posle nje dolazi razrešenje i smirenje.

Na kraju, ovo je još jedan dokaz da je na sceni povratak albuma kao forme. Povratak koncepta, takođe. Ovde se ne radi samo o tome da tekstualni predložak čini jednu celinu, čak i nisam siguran da je to slučaj, ovde se radi o četrdesetominutnom muzičkom delu podeljenom u deset stavova, govoreći terminologijom klasične muzike. Još jedan prilog mojoj teoriji da se rock muzika koja je izgubila primat kao popularna muzička forma od elektronike/didžejinga etablira kao „ozbiljna“ muzika namenjena intelektualnoj i kulturnoj eliti. (8.2/10)

Jason Eady – Jason Eady

Sedmi album teksaškog trubadura Jasona Eadyja je standardno dobar. Kod Eadyja nema iznenađenja – klasični kantri srednje struje, muževni bariton Waylon Jennings tipa, pesme različitog tempa koje uvek imaju karakteristični country twang. Rečju „twang“ se inače u engleskom jeziku opisuje zvuk koji se stvara vibriranjem strune luka pri izbacivanju strele. Kada se govori o kantriju, to je ono karakteristično vibriranje glasa, isto tako i vibrirajući zvuk gitare, naročito Fendera i Gretcha. Bez twanga ovaj album bi bio folk album. Bez twanga i slide gitare maestra Lloyda Mainsa. Jason je akcenat stavio na pesme koje su vrlo pažljivo kreirane.

Eady je, iz priloženog materijala se jasno vidi, sazreo kao autor. Ono malo što mu još nedostaje da postane stvarno veliki su velike pesme. Ove su vrhunac zanata singer/songwriterskog ali još uvek nisu te pesme transcendirale u umetnost. Očekujem da se to dogodi na sledećem albumu. (8.0/10)

Future Islands – The Far Field (6.6/10)

Dragana je sve objasnila OVDE.

Sam Outlaw – Tenderheart (7.2/10)

Gold Star – Big Blue

Marlon Rabenreither mu je ime, pa ne čudi što je uzeo jednostavan do izlizanosti pseudonim – Gold Star. Rođeni je Bečlija sa prebivalištem u Los Anđelesu kad nije na turneji, a na turneji je stalno. Možda ćete se zainteresovati ako vam kažem da je svačija prva asocijacija na njegovu muziku Townes Van Zandt. Ipak, nije on genije kalibra Van Zandta – Townes je najbolje ekonomisao rečima. Sa vrlo malo reči je mogao da ispriča nečiju životnu priču. Marlon Raben...kakogod je opširniji i nema tako široku sliku. On je pesnik crtica iz života putujućeg muzičara. Može da se kaže i da je pesnik crtica iz života. Tačka. Jer svačiji život je putovanje na kome nikad ne znaš šta te čeka iza sledeće krivine. Putovanje kao paradigma života. Može da prođe to poređenje.

Stilski, album je više folk nego kantri, baš kao što su to prve četiri pesme sa gore pomenutog albuma Sama Outlawa „Tenderheart“, što ga pozicionira na ničiju zemlju – za fanove folka ima previše kantrija, za fanove kantrija nema ga ni približno dovoljno. Opet, za nas „svaštojede“ odnos je optimalan – izbegao je šablone i jednog i drugog srodnog žanra. Još su, pride, pesme na njemu daleko „jače“ od pesama sa „Tenderhearta“. Zato sledi dosta viša ocena (8.0/10)

Pokey LaFarge – Manic Revelations

Ovo je bolje nego prethodni bledunjavi album. Kao da je konačno zavoleo roots muziku koju je rešio da izvodi. Sada to zvuči uverljivije nego ikad ali se samo u retkim trenucima nadahnuća približava najboljoj muzici te epohe. (6.8/10)

Unnveig Aas - Old Soul

Nagrada za onog ko pravilno pročita ovo ime – Unnveig Aas!!! Trebalo bi da znate norveški da biste to uspeli. Ali, ne plašite se – kolikogod da je ime nama neobično toliko je muzika da ne kažem obična, ali takva na kakvu smo odavno navučeni. Standardni folk – country (teško je napraviti razliku ovih dana!). Samo što su pesme bolje nego što smo navikli.

Melanholija je prvo što vam padne na pamet kad pomislite na norveške snežne pejzaže, a u tu sliku se dobra naša Unnveig savršeno uklapa. Jesu pesme melanholične, ali imaju unutrašnju dinamiku koja se u pojedinim momentima pretvara u pravu dramu. Unnveig Aas je novi izdanak skandinavskog singer/songwriterskog žanra, stabla koje se dobrano primilo na tom, bar što se tiče klime, negostoljubivom tlu. Daleko je Unnveig od provokativnosti njene švedske koleginice Tove Lo, nije mnogo bliže ni zemljakinji Hanne Hukkelberg i njenom jazzy popu, ali jeste opet šveđanki (albanskog porekla) Sophie Zelmani i njenom finom, skladnom pop folku,mirnom kao polarna noć. Tu su negde i one dve sestre iz First Aid Kit, tek da pokažu da može da se uspe i u Americi, zemlji u kojoj je muzika koju izvode nastala. Pa te dve su jednom prilikom svojom pesmom rasplakale i samu Emmylou Harris. Pevajući pesmu koja se zove „Emmylou“.

Da zaključim, u pitanju je vrlo dobar album koji može da ide rame uz rame sa najboljim ovogodišnjim ostvarenjima žanra. Posle onog Austrijanca sa odličnim country albumom, evo i Norvežanke sa istim takvim folk albumom. Svet je zaista postao globalno selo! (8.0/10)

Ha Ha Tonka – Heart-Shaped Mountain (6.1/10)

Feist – Pleasure

Novak dixit OVDE(8.2/10)

Great American Taxi – Dr.Feelgood’s Travelling Medicine Show

Ove momke treba pažljivo pratiti.(7.6/10)

Bojana Vunturišević – Daljine

Recenziju pročitajte OVDE

Jake Xerxes Fussell – What in the Natural World

Težište je kod Jake-a ovoga puta više na pesmama nego što je na sviranju gitare kao što je to bilo na prvom njegovom albumu koji je bio, koliko se sećam, potpuno instrumentalan. Ovde njegova varijanta „roots“ muzike počinje da liči na Ry Coodera, što je veliki i za sada ne skroz zasluženi kompliment. (7.5/10)

I dok protesti o kojima sam u uvodu pisao polako jenjavaju i svode se na tek nekoliko stotina najupornijih, dotok nove muzike nikako ne jenjava. Evo, recimo, novi singl

Artan Lili – Salonac

Iako je nastao pre „Protesta protiv diktature“ (tako se, naime, zovu ovi postizborni protesti u Srbiji), sada kad je objavljen izgleda kao da je direktan odgovor na njih. I to onaj koji se aktivistima sa društvenih mreža baš i ne sviđa mnogo. Bar onima koji su se oglašavali u komentarima na Jutjubu. Iako se očito ne odnosi na one koji i dalje protestuju, već na one koji po beogradskim salonima samo pričaju da protestuju. Ja, opet, mislim, da su Artani ovoga puta pogodili u centar mete.

Prvo, što su se oduprli toj falš kulturi lajkova (po kojoj kao da nije pristojno išta kritikovati) pa su udarili, što je pošteno, prvo po svojima (to bi trebalo da se svidi mladim komunistima, kod njih je ranije bilo tako – da bi mogao da kritikuješ prvo mora malo samokritike!). Drugo, što su detektovali pravi problem – salonsko (kontra)revolucionarstvo. I dok građanskoj, takozvanoj „slavskoj“ desnici (to su oni što po slavama pričaju kako bi svima j....i mater, hrabri na rečima, a u stvarnosti manji od makovog zrna) još i lepo stoje saloni, jer oni su ipak izmišljotina aristokrata, levičarima ne stoje nikako. Ti naši salonski levičari iz dobrostojećih porodica više srednje klase mnogo filozofiraju o revoluciji. O revoluciji se ne priča – ona se izvodi na ulici!

Sada se već gorko kajem zbog odluke da u ovom blogu pomenem svaki album koji sam preslušao. Ovog meseca ih je bilo trideset i tri, što je više od jednog dnevno. A već novih pedeset čeka na red. Znači, u maju ću morati udarnički da prionem na posao! Kajem se i zbog petljanja u politiku – obećavam da neću više (do prve prilike)!