Stray Dogg@KC Grad, Beograd, 22.12.2018

27 decembar 2018
Author :   Srđan Strajnić

Ja sam zadnji romantik na ovom svetu…

Dukat nije progovorio ni jedne reči do poslednje pesme regularnog dela koncerta. Nikome to nije smetalo u prepunom KC Gradu (350-400, po prodatim kartama i spisku), jer za ulazak u muziku Stray Dogga iz spoljašnjeg sveta nije poželjna nikakva distrakcija. Svaka direktna verbalna komunikacija bi samo narušila prepuštanje publike.

Ređale su se pesme prilagođene ovom mestu i ovom trenutku. Sa prvog albuma čuli smo „Drunk“, „Almost“ i „Crimson Moon“, sa drugog „Disappear“, „Time“, „Fire’s Never Wrong“ i „1 2 3“, sa trećeg „Away“, „Blind Love“ i „No One But You“ i, sasvim logično, najviše, čak osam pesama sa četvrtog, čija je promocija i bila te večeri. Jedina koja nije izvedena je bila „Too Much Madness“. Izvedena je, kao jedan od biseva, i „Nebeska Tema“ Vlade Divljana. Dakle, ukupno devetnaest pesama, u aranžmanima potrebnim za postizanje rok ugođaja. To jer jedna od lepih osobina Stray Dogga – prilagodljivost. Ako sviraju u rok klubu, sviraju sirovi rok. U koncertnoj dvorani – sofisticirani rok. U kulturnom centru sa sedećim mestima – akustična svirka! Neke pesme imaju više različitih aranžmana, pa se mogu čuti u svakoj od tih prilika, neke su samo za neku od njih. Stare pesme su izvedene standardno dobro, uz Dukatovo besprekorno pevanje ove večeri. Njegovi i Markovi gitarski dueli koji su ranije bili prilično neravnopravni (Marko je dominirao) sada već počinju da liče na one vatromete Duane Allmana i Dickie Bettsa iz Allman Brothers Banda (dobro, de, samo kažem da liče!), čak je sličan i taj „bluesy feeling“. Nisu pesme Stray Dogg formalni bluz, ali taj „feeling“ je nemoguće ne primetiti, posebno u živoj izvedbi.

Po prvi put su se u „Look at theMoon“ i „Sunset“ poslužili sintetizovanim zvucima (Vlada Milićević je upravljao uređajem) ali su čak i oni imali toplu, humanu boju. Zvuk je radio Dušan Filimonović i zaista je napravio čudio. Dobro je poznato svima koji su bar jednom prisustvovali nekoj svirci u KC Gradu da treba biti veliki majstor pa dobro namestiti zvuk – tako da budu zadovoljni i muzičari na sceni i publika i u prvim i u poslednjim redovima (a i stanari okolnih zgrada :-). Dule je to uspeo, čak je Dukat izjavio da nikad od kad nastupa nije imao tako dobar monitoring. Ne znam kako je bilo pozadi (kažu da je bilo pristojno), ali u prvim redovima je bilo sjajno. Čak i snimak načinjen mobilnim telefonom zvuči sasvim dobro.

Interesantno je bilo videti kako se snalazi novi bubnjar Boško Mijušković. Moj je utisak da se snašao odlično, imajući u vidu da mu bubanj nije primarni instrument. Njegov pristup je drugačiji od Reljinog (nedostajao mi je Relja na „Time“ i „No One But You“), više je intuitivan. Na novim pesmama, u čijem nastajanju je učestvovao, briljira, posebno na „Devil’s Dance“. Ta pesma, od početka odlično primljena od publike, ima funk notu koju ja pripisujem Boletovom uticaju. Kod starih takođe nije bilo problema (izuzev par sitnih grešaka), naviklo uho se naćulilo samo u ona dva navedena slučaja, tek da primeti razliku.

Ana Janković ima sve važniju ulogu na klavijaturama a i njeno pevanje je postalo jedan od trademark-ova Stray Dogga. Još čekamo pesmu u kojoj će pevati glavni vokal. Mora se pomenuti i doprinos vizuelnog umetnika Neverovatnog Boba – počevši od izgleda bine do svetlosnih i drugih scenskih efekata. Bubnjevi i klavijature su podignuti na platformu iznad bine i postavljeni svaki sa po jedne strane iz profila, a iz anfasa na platformi iza muzičara su poređane kutije ozvučenja, a u frontlajnu prema publici su bili Marko, Dukat i Vlada obučeni u svečane (ali ne bele) košulje. U svakoga od muzičara, pravo u glavu, bio je uperen po jedan reflektor sa prugastim svetlom a zlatna draperija je sve vreme plesala svoj đavolji ples iza njih. Spektakularno!

Publika je posebna priča. Moram priznati da sam bio prilično radoznao koliki će odziv biti i kakav će biti sastav. Pretprodaja je bila solidna, ali ne spektakularna, pa sam i kod Dukata primetio izvesnu dozu nervoze. Bend koji postoji osam godina i ima četiri albuma prošao je fazu hajpa, ispratio je prvu generaciju svoje publike u koncertnu „penziju“ (stvorili porodice, dobili decu, emigrirali, izgubili interesovanje), svi su ga već čuli i videli u nekoj od brojnih prilika a da ne govorimo o prednovogodišnjoj koncertnoj ponudi u Beogradu, za koju treba imati i volje i vremena - a bogami i para. Bilo je, dakle, razloga za zabrinutost. Međutim, sala se napunila. Prodate su sve odštampane karte (moglo je da se nagura još pedesetak ljudi, ali bi postalo krajnje nekomforno). Video sam naravno dosta poznatih lica, ali ne onoliko koliko ih je bilo u ranijim prilikama. Video sam i ono čemu sam se nadao – mlade ljude između 25 i 35 godina, ovoga puta u prilično ravnopravnom odnosu žena i muškaraca. Ranije su preovlađivale osobe ženskog pola ali sad, i kad se pogledaju fotke, to se ne bi moglo reći. Izgleda da je došlo do „obnavljanja“ publike jer neko ko danas ima 25, u godini nastanka Stray Dogga je imao 17 i nije bio na njihovom koncetu tada. Ti mladi ljudi (bar oni u prvim redovima) su znali tekstove starih pesama, povremeno se čuo sing-along, a tokom nesumljivo najvećeg hita, „Disappear“, masovno se pevalo od početka do kraja.

Kockice su u mojoj glavi počele da se slažu još dok sam čitao prikaz albuma „Look at theMoon“ Žikice Simića. On je govorio o intimističkoj atmosferi koja vlada tim albumom, isto tako je bilo i te večeri u KC Gradu. Taj „originalan, topao, ličan pogled na stvari“ iz Žikicine recenzije mogao bi biti pogled jednog romantičara. Da li taj zaključak, da Stray Dogg pripada romantizmu, „pije vodu“? Šta ću drugo, konsultovao sam Wikipediju. Evo šta ona kaže o tom pokretu:

„Romantizam je kulturni i politički pokret, nastao u (…) kao reakcija na racionalizam i neoklasicizam, u kojem se potenciraju osećanja i sloboda individue… Romantičarska je ona književnost koja svojim predmetom smatra svet čovekovih osećanja, daje prednost iracionalnom u odnosu na racionalno (…) Romantizam je pre svega lirska književnost u kojoj pesnik izražava sebe, svoju ličnost i svoja osećanja. (…) Pored toga, romantičarsko stvaralaštvo odlikuje muzikalnost stihova, hiperbolizacija osećanja, nemotivisanost zbivanja, fragmentarnost strukture, romantičarska ironija, hibridnost književnih vrsta. Za romantizam je karakterističan žanrovski sinkretizam.“

„Žan Pol Rihter doživljava poeziju kao neprekidni stvaralački proces: Romantično je lepo bez ograničenja... lepo beskrajno... talasavo odbrojavanje struje ili zvona. Puškin smatra da se pod opštim pojmom romantizma podrazumevaju dela koja na sebi nose pečat sete ili sanjalaštva. (…) U ovom romantičarskom elementu postoji trostruka tendencija: 1. poništavanje svake fiksacije kreativnog procesa, odnosno pretvaranje poezije u stalni dinamički proces; 2. potreba za slivanjem prošlog, sadašnjeg i budućeg u jedno, odnosno poništavanje vremena; 3. težnja za beskrajnim, beskonačnim.

Ima tu dosta elemenata koji se poklapaju, pa da krenemo redom. Odavno sam svestan činjenice da u Dukatovim pesmama ne postoji odrednica vremena. Sve ove pesme bi sasvim dobro mogli da razumeju i William Blake i Lord Byron – nema nijedne reči u njima koja se nije koristila u vreme kad su živela ova dvojica. Nema kompjutera, tehnologije, nema čak ni predmeta, tek koliko je neophodno. Ali ima meseca, reke, osmeha, tuge, duše, zalaska sunca, ljubavi, šaputanja, planina…nije li to romantičarsko povezivanje sa prirodom, što će reći, bekstvo od materijalnog. Romantizam je i nastao kao reakcija na (prvu) industrijsku revoluciju. Nije li logično da se javi reakcija i na ovu današnju (četvrtu?).

Poput drugih romantičara, i Dukat se dotakao Šekspira. Pesma koju je sinoć izveo na bis, „Devil’s Dance“, je, kako mi reče, inspirisana Shakespeareom – preciznije, što ću kasnije utvrditi, Macbethom (4 čin, 1 scena) (Second witch: „By the pricking of my thumbs, Something wicked this way comes. Open, locks, Whoever knocks.“). Uporedite to sa tekstom te pesme: „There's something wicked;Knocking on thedoor; I can feeli t in myblood; I can feel it in my bones.“

Tu je prisutna još jedna odlika romantizma – poigravanje sa paranormalnim. „Worried Mind“, meni najdraža pesmu sa albuma, koja kaže: „Worried mind shines in the dark…“ ima u sebi još jednu odliku – Muku (brigu) kao ideju vodilju/osnovni princip. Na to se nadovezuje i prva originalna pesma na srpskom koju je StrayDogg ikada snimio „Kraj“ u kojoj se ta muka takođe eksplicitno pominje: …muka slatka, muka duboka… i pridevom „slatka“ dodatno romantizuje, jer romantičarskom pesniku muka nije mrska, on beskrajno uživa u njoj.

U tom pravcu ide i naslovna pesma „Look at theMoon“ u kojoj je ženski princip pozicioniran daleko iznad muškog – ideal kome se bezuspešno teži je luna kojoj se stremi ali „…doesn’t matter how hard I try, I get on my toes, up, baby you’re too high…“, skoro da mogu da dohvatim tvoju ruku koja bi me povukla gore, ali ne, to je samo vetar, to je tvoj um, tvoja sloboda, koja ti dozvoljava da poletiš… Ne mogu da dosegnem te visine! Romantičarska idealna ljubav koja ženu uzdiže na pijedestal božanstva koje je nemoguće dostići, ideala kome treba težiti.

„Too Much Madness“ je definicija ljubavi, opet u romantičarskom ključu. Narator kaže: pitala me je šta je ljubav a ja joj rekoh nešto što ću kasnije zažaliti – ako ljubav ne pomera planine, to nije ljubav, ako ljubav ne menja rečne tokove, ni to nije ljubav. Šta je to nego hiperbolizacija osećanja o kojoj se govori u definiciji romantizma.

U „Sunset“, pravoj pesničkoj minijaturi, prisutna je još jedna njegova odlika – povezivanje ljubavi sa prirodom. Ako nam veza propada, neka propadne kao sunce što zalazi, radije nego da je neko drugi oduva, poput plamena sveće. „TheRope“ ima taj stih: „It’s no tabout forgiveness, it’sabout the rope; hanging on a tree right next to the hope…“ koji je o još jednoj omiljenoj temi romantičara – o slobodi i njenim ograničenjima. A tek „Pity“ sa svojim pitanjem „Would the World End?“ Da li bi bio kraj sveta kad bi se realizovale sve te velike nerealizovane ljubavi. Da li bi bio kraj sveta?

Kao što vidite, svaka od pesama sa albuma „Look at theMoon“ je romantičarska u svojoj suštini, a takve su i pesme sa ostalih albuma. Takve, romantičarske pesme, privlače romantičarsku publiku. Ti mladi ljudi ostaju čuvari humanosti u ovom današnjem otuđenom svetu.

Zato je te večeri u KC Gradu pulsirajući organizam koga su činili muzičari i slušaoci pulsirao u ritmu ljubavi. Očigledno je da Stray Dogg ostaje posebna pojava na domaćoj rok sceni kojom dominiraju drugačija osećanja i raspoloženja.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio