Artan Lili + Buč Kesidi @ Elektropionir, Beograd, 03.01.2019.

04 januar 2019
Author :   Srđan Strajnić

Parni valjak neka melje!

Da! Kad izađete sa koncerta najveće grupe nastale desetih godina XXI veka u Srbiji osećate se kao da vas je pregazio parni valjak. Neverovatnu količinu energije emituje bend. Koncentrisani šezdesetominutni nastup može se izdržati ili ako ste mladi ili ako imate dobru kondicionu pripremu u vidu redovnog pohađanja rok koncerata. Moja baterija je po ovom drugom osnovu nekako izdržala do kraja. S druge strane, tih šezdeset minuta je proletelo dok trepneš okom. Drugi bendovi se bave planiranjem set-liste kojom se po želji diže i spušta tenzija, pravi se redosled pesama sa postavljanjem hitova na strateška mesta na početku, sredini i kraju plejliste da bi se držala pažnja publike. Kod Artan Lili to ne važi iz prostog razloga što su sve njihove pesme hitovi! Kod njih je pri pravljenju set-liste jedino pitanje koje pesme izbaciti. Dakle, publika zna sve tekstove napamet i ne štedi grla a ni noge. Ne štede se, bogami, ni Artani. Kad se sve završilo, bili su “gola voda”.

Kad smo već kod tekstova, treba reći da su to vrlo angažovani tekstovi, što za pop-rok grupu tog kalibra i te popularnosti nije baš uobičajeno. Čak je vrlo retko. Svaka pesma se bavi određenim problemom, lične ili opšte prirode, i to na inteligentan i originalan način. Takvo, jasno iskazivanje stava, naravno, često stvara protivnike, pa i otvorene hejtere, ali Slačalu ipak ne sprečava (verujem da ga i podstiče) da uporno ide tim putem. Mislim da je u pravu – čvrst stav omogućava jaču identifikaciju slušaoca. Neka ćeš njime možda odbiti, ali one koje privučeš vezao si za sebe trajno. To vezivanje publike za bend jasno se videlo te večeri u Elektropioniru. Prvo, bio je prepun. Ne samo onaj deo prostora sa koga je moguće videti pozornicu, već i onaj kod ulaza, koji je pod uglom od 90 stepeni pa se bina uopšte ne vidi. U tom delu kluba se i na najposećenijim koncertima nalazi tek po koji slučajni nezainteresovani posmatrač koji je došao da popije piće. Ovoga puta nije bilo tako, igralo se i pevalo isto kao u prvim redovima, i sa jedne i sa druge strane šanka (šankerica i šanker su baš uživali!).

Kako čujem, prvog dana je bila još veća gužva, što mi je teško i da zamislim. Drugo, angažman publike je bio stopostotni – pevalo se i igralo od prvog do poslednjeg minuta i verujem da bi publika iznudila još koji bis da nije nepremostive prepreke u vidu “policijskog časa” u Cetinjskoj, koji stupa na snagu tačno u 23:00. Čuli smo sve bitne pesme, ali meni su se, moram priznati, najviše svidele ove poslednje objavljene: Nije svejedno, D.E.P.R.A. i Na mišiće. One su nekako drugačije u odnosu na ranije pesme – malo su sporijeg tempa iako nam moćna ritam sekcija prosto ne dozvoljava da artikulišemo taj utisak (to, da su sporije). Ovo mi je tek drugi put da sam gledao Artan Lili. Prvi put, prošlog leta na Adi, isto su bili dobri, ali se ta energija malo rasplinula na otvorenom prostoru. Ovde, u Elektropioniru, nisi imao kud da pobegneš – preplavila nas je poput kakvog cunami talasa.

Ali, to nije bilo sve što se dogodilo te večeri. Te večeri, pančevački dvojac Buč Kesidi je ušao u prvu rok ligu. Za one koji pažljivije prate scenu, Buč Kesidi nije novo ime. Njihov album čudnog naziva Posesivno-ospulsivni hospul iz 2016. Je prilično dobro primljen u određenim, pre svega muzičarskim krugovima. Odmah se video potencijal koji glavni autor Luka Racić poseduje. Klasične tinedžerske teme ispričane iz usta tinejdžera naravno da će privući tinejdžere, a to je ona prava rokenrol publika, što smo svi mi pomalo izgubili iz vida. To se jasno videlo – u prvim redovima, oko mene, bili su moji unuci i unuke po godinama. Luka svira gitaru a Zoki bubnjeve i njih dvojica su sasvim dovoljni da naprave pakao na sceni. Luka je vrlo dinamičan, ima dobro kretanje po bini ali ni Zoki ne zaostaje. On je kao oni golmani u fudbalu koji igraju trećeg beka – povremeno utrčavaju u teren kad “prigusti”. Tako i on – kad ustane sa svoje bubnjarske stolice, znate da je vrag odneo šalu!

Njihova muzička matrica vuče poreklo iz srpskog indi roka, ali tekstovi su ono što pravi razliku. To je pravi storytelling, inače retko prisutan kod naših rokera. Vrhunac njihovog sinoćnjeg nastupa bila je pesma koja će im izmeniti život – Nema ljubavi u klubu. Pesma se tematski ne razlikuje mnogo od njihovih prethodnih pesama, pa ni muzički, ali ima izvučen u prvi plan taj “beat” koji osvaja. Par dana pre ovog nastupa, Gle! portal ju je, na osnovu glasova kritičara, proglasio singlom godine u regionu. Sasvim zasluženo (uz moj mali glasački doprinos, moram da se pohvalim). S nestrpljenjem očekujem njihov novi album, jer zanimljiv je već u najavi. Biće tu dodata i doza elektronike koja je u najavnom, upravo pomenutom singlu, presudno doprinela njegovom uspehu. Nema šta, dobili smo prvoligaša koji neće igrati samo jedno leto.

Moram da primetim da je i ta naša prva liga sve jača. Posle godina stagnacije, kvalitet vidno raste pa se i publika vraća u sve većem broju. Imajući u vidu i ovaj koncert, uskoro ćemo, kako izgleda, moći da izađemo na crtu i onim znatno bogatijim zemljama!

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio