Svemir @ Knap Club, Beograd, 25.10.2019.

28 oktobar 2019
Author :   Srđan Strajnić
Photo: Saša Ivanović

Nije izgledalo da će to veče biti uspešno. Ali, ispostavilo se da uvek treba uzeti u obzir pravilo zvano “90 minuta”.  Znači – na vreme otvaranja vrata koje objavi klub, dodati tih devedeset minuta i tada doći. Da sam tako uradio, zatekao bih pristojno popunjen prostor nekadašnjeg „Kuglaša“ koji se sada zove „Knap“. Kako god da se zove, prostor je prijatan, idealan za „male“ svirke. Kako je Zvonka primetila, nekako je ušuškan i topao pa pravi razliku u odnosu na većinu klubova ovog tipa koji su uređeni u post-inastrijal fazonu (to je ono sa betonskim golim zidovima), što više i nije neka fora.

Svemir je u Beogradu poslednji put nastupio pre pet godina. To im je do ove večeri bila jedina svirka ovde. Tada gitasta Daniel Rodik nije bio u bendu, svirala je Aleksandra Dokmanović. Pet godina je prilično dug period, dovoljan da se stvari promene. Te promene su kod Svemira, kao što ćete čitati, išle u dobrom pravcu. Album koji ovom mini turnejom po ex-ju krajevima (Banjaluka, Beograd, Novi Sad) promovišu je po mom izboru najverovatniji album godine (ako se u ova preostala dva meseca ne pojavi neki regionalni novi dilan) pa sam imao određena očekivanja od nastupa, tim pre što sam odgledao onaj svojevrsni „houm video“ maestralno snimljen od strane Marine Uzelac, sa izvedbama nekih od pesama sa njega u kućnoj varijanti (ovde i ovde). Taj nastup je bio spektakularan i kao što rekoh, odlično snimljen što ni najmanje ne čudi kad režira Marina Uzelac.

Očekivanja koja sam imao uveliko su premašena. Neverovatan je napredak za ovih pet godina. I svirački, i pevački i songrajterski. Svemir je bend koji radi na sebi – probe, usavršavanje pevanja, svirke kad god i gde god se može. Sve to ne može da ostane bez efekta. Zvonka je očigledno dosta razmišljala o dinamici samog koncerta. Lagano zagrevanje na početku sa starom pesmom „Hladne ruke“, jedinom sa drugog albuma „Tako Jako“, postepeno je prelazilo u sve intenzivniju svirku: "Žmirečki", "Ništa", "Iz daljine", i u tom momentu sa akustične, Zvonka prelazi na električnu gitaru da bi odsvirala za početak „Zadnja djevojka atomskog doba“ koja je bila prvi energetski vrhunac koncerta. Čini mi se (po sećanju pišem) da je usledila na rifu bazirana „Plus 40“ i da je posle toga opet sledilo „spuštanje“ sa "Dunjinom pjesmom" i "Malim lažima". To nas je elegantno uvelo u klavirski deo nastupa sa pesmama „Strah od dubine“, Danielovom „Snova nema“ i obradom Stiv Vinove pesme „Whatever You Please“. Kraj koncerta je bio spektakularan i vrlo poetičan. Psihodelična eskapada je počela sa „Kada pređeš Savski most“, a nastavila se "Snijegom", što je u stvari uglazbljena posmrtna pesma Vjekoslava Majera, hrvatskog pesnika.

Poslednja planirana pesma bila je ona koju sam čekao čitave večeri – genijalna „Da me nema“ u kojoj postoji taj kontrast – napolju je predbožićni sjaj, unutra, u autorkinoj duši totalni mrak. Jedan od najlepših stihova domaće rok poezije (ako ne i poezije uopšte) moram ponovo citirati: „Strašna je bila crna noć duše; Al još je gori ovaj bijeli dan; Sve svijetli, i sjaji; Pa se jako dobro vidi da nigdje nema nikoga…“. To je i jedan od nalepših opisa despresije koji sam sreo. Refren ipak daje nadu kad kaže „nisam valjda tu da me nema, nisam valjda tu da se predam…“. Moćna pesma je moćno i izvedena u klubu Knap u Đušinoj ulici, pred nepravedno malom ali oduševljenom publikom. Bis je, prosto, morao da usledi. Nisam dobio „Blaženo jutro“ koju sam priželjkivao, ali jesam jednu drugu, takođe Ujevićevu, koja je bolje mogla da nastavi da jaše na uspostavljenom energetskom talasu a i najbolje ilustruje Zvonkinu, u biti hippie filozofiju. „Pobratimstvo lica u svemiru“ govori o tome da su svi ljudi u nekakvoj kosmičkoj (svemirskoj!) vezi koliko god suprotstavljeni bili. I muzika i reči ove pesme bili su idealni za psihodelični jamming u kome su Zvonka i Daniel na gitarama, Matko na bubnjevima i San na basu pokazali svo svoje umeće. Divan završetak koncerta.

Posle svega, za mene ostaje misterija zašto pripadnici hrvatske „amerikana“ scene u Beogradu ne ostvaruju posetu kakvu zaslužuju. Osim Sare Renar i donekle Denisa Kataneca, koji je uložio mnogo napora da „izgradi“ publiku, ostali ne dosežu do magične brojke od sto posetilaca. Kvalitet sigurno nije razlog, jer niko ne može osporiti kvalitet ni Svemiru, ni Nini Romić, ni Dunji Ercegović, ni Ireni Žilić… Doduše, i beogradska „amerikana“ je u stagnaciji ili opadanju, ne toliko po kvalitetu radova koliko po odzivu publike, pa će možda pravi odgovor biti da taj žanr u ovim krajevima mnogo manje uspeva od prežvakavanja ex-Yu novotalasnih šema i šablona. Šteta. Ne znaju ljudi šta propuštaju!

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio