Oni labilniji gledaoci, pritisnuti konzumerističkim kapitalizmom, nemogućnošću obezbeđivanja sopstvene egzistencije u surovom svetu kompjuterizacije i automatizacije i nametnutom potrebom da se bude heroj za jedan dan, u tim uslovima lako postaju misionari udaljenih religija i lažnih proroka. Srećom, tu je muzika da nas podseti da lepo, a i neke druge stvari, još postoje na ovom svetu…
18/07/2016
Nice As Fuck – Nice As F*#k
Kažu da je i ova ljudska aktivnost iz naziva grupe/albuma jedna od tih lepih stvari. Koliko se sećam - jeste, ali sa ove distance ne mogu baš da budem siguran hehe. Šalu na stranu, odličan album bivše članice grupe Rilo Kiley, Jenny Lewis, i njene dve drugarice Erike Forster (iz Au Revoir Simone) i Tennessee Thomas (iz The Lake). Pravi novotalasni album gde dominiraju bas i bubanj, i ništa manje upečatljivi vokal Jenny Lewis koja peva o raskidu veze. Peva o raskidu kao neminovnosti, a ne kao tragediji. Peva kao da više ne postoje velike ljubavi. Jer, ovo je ipak to novo vreme u kome je pojedinac više egoističan i manje empatičan i prema sebi i prema drugima, nego u poznom industrijskom dobu koje iz ove prespektive izgleda kao čist romantizam.
19/07/2016
Michael Kiwanuka – Love & Hate
Sasvim drugačiji pristup tematici raskida ljubavne veze ima Michael Kiwanuka. Njegov pristup je skroz tradicionalan, kreće se u okvirima klasičnog love/hate dualizma. Što se muzike tiče, tu Kiwanuka zahvata vrlo široko. Već po prvoj pesmi vidi se koliko bogatu zvučnu sliku ovaj autor ima u svojoj glavi. „Cold Little Heart“ traje skoro deset minuta i sastoji se od nekoliko muzičkih tema koje se predstavljaju prvo zasebno, da bi se u nekom trenutku počele preklapati, nastavljati jedna na drugu, kombinovati i pretapati. Skoro purplerainovski solo se pojavljuje tu i tamo kao nekakav malter koji sve to drži na okupu. Meki pevajući rap sledeće pesme „I’m a Black Man in a White World“ takođe crpi sa neiscrpnog izvora afričkoameričkog muzičkog nasleđa i opet poklapanje i preklapanje različitih tema čini pesmu interesantnijom od njenog refrena koji se previše puta u toku pesme ponavlja. Klasična soul balada Falling koju bi, recimo, jedan R.Kelly svojim manirizmom potpuno upropastio, u izvođenju M.Kiwanuke deluje i proživljenije i doživljenije. Marvingayeovska „Place I Belong“ zvuči kao da ste je već čuli, što obično nije dobro za pesmu, bar što se tiče procene njene originalnosti. Tu su i prateći vokali koji nam otkrivaju da je Michael u prethodnom periodu dosta slušao Kamasi Washingtona. Naslovna „Love & Hate“ mi je omiljena na albumu. Michael uspostavlja fini kontrast svojoj ispovesti o razlozima raskida veze pratećim vokalima koji kao da gunđaju u pozadini. „One More Night“ je već manje interesantna, ali ne i neprivlačna. „I’ll Never Love“ je još jedna balada , delikatna, realizovana s merom i ukusom. Još jedan favorit. „Rule The World“ opet ima originalno upotrebljene prateće vokale koji uz Michaelov topao glas i ovoga puta prave dobitnu kombinaciju. Interesantno je u ovoj pesmi i zgušnjavanje zvučne slike kako se ide ka kraju kompozicije, elementi koji su na početku prilično udaljeni sve se više, kako se pesma bliži kraju, približavaju. To povećava tenziju. „Father’s Child“ nastavlja u sličnom maniru i uz primenu sličnog koncepta. „The Final Frame“ zaista daje završni okvir za zaključak da je muzika Michaela Kiwanuke previše sofisticirana da bi doprla do svakog fana Adele za koju je otvarao 2011. godine, ali da ipak ima premalo krvi, znoja i suza da bi stao rame uz rame sa svojim uzorima Otis Reddingom i Marvin Gayeom. Usložnjavanje zvučne slike učinilo je da pop potencijal novog albuma ne bude do kraja iskorišćen, pa se bojim da će Kiwanuka ostati negde na pola puta između opšteprihvaćenosti i kult sledbeništva, to jest da će biti jedan od onih muzičara koji uživaju svačije poštovanje, ali ih retko ko bezrezervno voli. Osim fanova grupe The Beatles, koji, primećujem, iako ne mogu to racionalno da objasnim, veoma dobro reaguju na Kiwanukinu muziku. Što se mene tiče, još čekam najbolji ovogodišnji album.
20/07/2016
Jeff Beck – Loud Hailer
Zaista je zadivljujuće da Jeff Beck, gitarski heroj iz šezdesetih, sada, u svojoj sedamdeset drugoj godini izlazi sa novim materijalom. I to sasvim pristojnim! Većina njegovih savremenika je, što bi rekli fudbalski komentatori, odavno okačila kopačke o klin, ali Jeff se još ne da. Gitara mu je ubojita kao uvek, i dalje ima prepoznatljivi džefbekovski zvuk, i dalje samo što ne progovori. Jeste bolje da govori njegova gitara nego on sam, iako čak i to njegovo pevanje ima svojih draži.Budimo pošteni i recimo da se preslušavanjem ovog albuma nećete baš približiti novim trendovima u muzici, ali ćete se podsetiti na staru Beckovu grupu sa početka sedamdesetih Beck, Bogart & Appice – to je taj feeling, iako je ova ploča daleko blaža ili mekša, kako više volite. Ako mene pitate, ovo mi se više sviđa od onih (pre)cenjenih jazz-rock albuma Jeff Becka iz sedamdesetih godina prošlog veka.
25/07/2016
Księżyc - Rabbit Eclipse (2015)
Nekako je na moju plejlistu dospela poljska grupa Księżyc što znači Mesec, a muzika im je u skladu sa imenom. Ako bih birao soundtrack za mesečarenje, izabrao bih njihov album iz prošle godine „Rabbit Eclipse“. Muzika kao stvorena za hodanje po krovovima u polusvesnom/nesvesnom stanju. U pitanju su uglavnom instrumentali, uz povremeno uključivanje onostranih ženskih vokala koji odlučujuće doprinose lebdećoj atmosferi. Takođe, može se uz ovu muziku i lepo razmišljati. Ništa u njoj ne kvari koncentraciju, ništa ne skreće pažnju, a opet, nije to ni obična dosadna pozadinska muzika, jer izmešta slušaoca iz ovog, sve strašnijeg sveta, na neko bolje mesto.
29/07/2016
Descendents – Hypercaffium Spazzinate
Kada je Milo 1982. godine otišao na koledž (Descendents – Milo Goes To College, 1982), niko nije ni sanjao da će još mnogo puta odlaziti i vraćati se, i da će biti s nama i danas, tridesetčetiri godine kasnije. Milo je najbolji dokaz koliko uticaj jednog čoveka može da bude jak. Kad je Milo tu, grupa Descendents postoji, kad Milo ode, onda ne postoji, iako su svi ostali tu. Ipak, Milo nije nikakav mit, niti je to strip junak kako bi se moglo zaključiti po omotima njihovih albuma. Milo Aukerman je, kad nije pevač Descendentsa, doktor biohemijskih nauka, što ga ne sprečava da, kad jeste pevač Descendensa, svoj štreberaj na trenutak zaboravi i zaspe nas autentičnom punk energijom. Kažu da su Decendentsi izmislili melodični hardcore kojim su nas doveli do pop punka, čiju najbolju postojeću verziju prezentuju i na novom albumu pomalo kontroverznog naziva Hypercaffium Spazzinate (spazz je, kažu, izraz uvredljiv za ometene u razvoju ili je, kažu neki drugi, uvredljiv za dušebrižnike ometenih u razvoju). Ali, ta mala doza provokacije je tako „punky“. Nisu se Descendentsi, na svu sreću, mnogo odmakli od svojih početaka, i dalje je to onaj jednostavni, melodični, hardcore punk, samo su u tekstovima ipak odrasli poništavajući onu deklaraciju „I don’t wanna grow up“ koju su obznanili naslovom drugog albuma. Ima na Hypercaffiumu pesama o bolesti, ima čak i jedna ljubavna („Smile“) što je nekada bilo nezamislivo. Pesme o hrani se kod Descendentsa podrazumevaju, to im je jedan od zaštitnih znakova, ali su tu u skladu sa godinama povukli neke drastične poteze – u „No Fat Burger“ se govori o izbegavanju masne hrane usled srčanih problema. Postigli su ono što je inače vrlo teško: ostati u okvirima žanra koji su takoreći sami stvorili, i muzičkim i tematskim, ali ih, naročito ove drugopomenute, prilagoditi svojim godinama. Zaista bi idiotski zvučalo da nam se Milo danas sa pedeset i kusur godina obraća rečima koje priliče hormoncu od sedamnaest, koliko je imao kada je počeo karijeru. Ali, Milo je inteligentniji od toga, zna on da se prilagodi, a da pri tome ostane isti svojim fanovima. Jednom rečju, zna Milo šta radi!
