Onda sam nedelju dana bio kod kuće i slušao ponešto noviteta koji leti nisu tako brojni kao na proleće i u jesen (leti se izdaju samo letnji hitovi – albumi se ostavljaju za ozbiljnija godišnja doba) a ono što nisam stigao da preslušam spakovao sam na USB koji je mojoj dragoj i meni pravio društvo na putu za nikšićki Lake Fest. Tamo su me čekali stari znanci Sara Renar i Stray Dogg ekipa, ali i novi, Punkreas i TBF. Kakav su utisak na mene ostavili bolje da pročitate u tekstu moje srodne duše Dragane Erjavšek – moje misli ona telepatski pretače u reči! Čekao me je tamo i Manu Chao, ali ja nisam dočekao njega –zov autoputa je bio jači. I tako, dok smo po mrkloj noći prelazili kilometre puta Nikšić – Vilusi – Risan, odjednom sam shvatio da je Hank Williams čudnom pretumbacijom vremena i prostora svoju pesmu „Lost Highway“ ispevao baš o njemu.

07/08/2016

The Felice Brothers – Life in the Dark

Ovo je muzika za uši ljubitelja Dylana. Dylanovski je pre svega vokal. Ipak, manje mi se sviđaju Felice Brothers od kad je otišao Simone Felice koji je sa sobom odneo onu gorko-slatku notu koju tako lepo eksploatiše na svojim solo albumima. Tačnije je reći, možda, osunčanu tugu i melanholiju kojih je njegova muzika puna. Ovi što su ostali u grupi, sada, na svom jedanaestom albumu, nisu ni sveži ni originalni kao nekada, ali ipak raspire poneki stari plam, probude neko sećanje.

08/08/2016

Anders Osborne – Flower Box

Ovaj, pre svega, svirač bluesa izbacuje, evo ,već drugi album ove godine i ništa se kod njega nije promenilo. Lepo je to, ali bez trunke nečeg ličnog, autentičnog. Hiperprodukcija nikome nije donela ništa dobro, to je poznata stvar, samo izaziva zasićenje.Verovatno se u bliskoj do srednje dalekoj budućnosti neću potruditi da „skinem“ Andersova naredna ostvarenja.

Angel Olsen – My Woman

Prva dva albuma Angel Olsen, „No Way Home“ i „Burn Your Fire for no Witness“ su na mojim godišnjim listama zauzela visoka mesta (redom, 16 i 44), što je retko kom novom izvođaču pošlo za rukom. Zato sam krenuo u preslušavanje novog, „My Woman“, sa velikim očekivanjima. Početak nije baš bio obećavajući, previše sličnosti sa zvucima osamdesetih, ali opet, to što se javilo sećanje na Lene Lovich je za mene plus. Iako su Lenine pesme imale mnogo više pop potencijala – bile su znatno više „catchy“, što bi rekli naši stari. Tačka u kojoj me je ovaj album „prelomio“ na svoju stranu je pesma „Heart Shaped Face“ sa svojim sporim gruvom i bolnim vokalima. Najbolja stvar na albumu. Slična je i sledeća, „Sister“, ali sa manje raznovrsnim vokalom, što nekome možda i više prija. „Those Were The Days“, „Woman“ i „Pops“ su u istom stilu, sporije od prvog dela albuma. „Woman“ je najupečatljivija. Bolja od najbolje stvari na albumu. Zaključak je da Angel Olsen ostaje jedna od najznačajnijih mlađih autora, ali mi se ne sviđa što su joj sva tri albuma dosta slična po zvuku i celokupnom utisku. Kao da stoji u mestu, što u mom univerzumu nije baš pozitivna stvar.

09/082016

Haley Bonar – Impossible Dream

Ako se poredi sa njenim prethodnim albumom, „Last War“, ima mnogo sličnosti i pokoja razlika. Površnim preslušavanjem nalazim da bi ovaj album mogao sasvim lepo da se uklopi u elektropop žanr, kad bi mu se dala elektronska instrumentalna pratnja. Nisam bio impresioniran ni prethodnim ostvarenjem Haley Bonar, pesme su nekako ravne i pravolinijske. Nema promene zvučnog opsega, raspoloženja, nema iznenađenja. Kao da su u tunelu. Dakle, Haley je sa svojim šestim albumom definitivno na silaznoj putanji. Prihvatite ovu tvrdnju uslovno – za mene ljubitelja kantri folka je istinita, za nekog ljubitelja indie rocka istina može biti sasvim suprotna.

10/08/2016

Lori McKenna – The Bird & The Rifle

Majka petoro dece koja se bliži pedesetoj stigla je do svog devetog albuma, a tek sada počinje da ubira plodove svoga rada. Za pesmu „Girl Crush“ čiji je koautor (uz Liz Rose i Hillary Lindsey) u izvođenju Little Big Towna pokupila je sve nagrade za pesmu godine za 2015/16. Na albumu „The Bird & The Rifle“ te pesme nema, ali ovih deset koje se na njemu nalaze su i više nego dovoljne da taj album lansiraju u sam vrh moje godišnje liste. Od profesionalnog pisca pesama očekuju se dobre pesme, to smo i dobili. Naslovna pesma je opis jedne klaustrofobične veze sa srećnim krajem – ptičica je odletela, puška nije opalila. Ili „Wreck You“, koja otvara album, koja ide otprilike ovako: ne znam kako da te vratim, ne znam kako da te zadržim, izgleda da jedino znam kako da te upropastim. I tako redom, sve pesme su ispevane iz pozicije žene koja trpi, koja ne uspeva da pruži ljubav, koja je nezadovoljna svojim postignućima. Paradoks je da te pesme piše žena koja je potpuno realizovana i privatno i profesionalno, ili bar tako to izgleda gledajući ovako izdaleka. Bilo kako bilo, ovaj uradak, bez obzira na spomenuti paradoks, zvuči vrlo uverljivo imajući u vidu i muziku i tekstove i izvođenje pa se već sada nameće kao jedan od favorita za country album godine.

14/08/2016

Sarah Mary Chadwick – Roses Always Die

„Over-expressive singing“ ili preekspresivno pevanje je jedna od karakteristika Sarah Mary Chadwick, novozelandske autorke čiji sam prošli album poprilično hvalio u prošlogodišnjoj recenziji za potlistu. Drago mi je da sam tačno procenio da se radi o vrlo talentovanoj autorki, iako baš i nema nezavisnih potvrda te procene. Osim par kratkih prikaza u australijsko - novozelandskim medijima, album nije doživeo značajniju propagaciju u Evropi/Americi. Videćemo šta će biti sa ovim novim, koji po kvalitetu (bar nekolicine) pesama ne zaostaje. Ima on i svojih mana – pesme su minimalističke sa škrtim instrumentarijumom, pa ako melodija pevanja ne uspe da ih podigne, utapaju se u monotoniju, a kad uspe, postaju mala remek-dela. Prve tri su fantastično otvorile album, no posle toga usledio je mali pad, preciznije zasićenje, da bi se, kako ploča ide ka svom kraju, utisak popravljao.Ipak, ta treća pesma, „The Fire That Torched My Fear“, koju sam slušao u kolima savladavajući serpentine na usponu ka Žabljaku, je najbolji dokaz da je za recepciju neke pesme veoma važno mesto, vreme i društvo u kojem se sluša. Savršeno se ta pesma svojim tempom uklopila u razvlačenje mog auta u kreni-stani ritmu po lakat krivinama na usponima Durmitora.

25/08/2016

Benjamin Francis Leftwich – After the Rain

Mirna ploča, i tiha. Cela je istog ugođaja što može i da smeta ako se sluša u kontinuitetu. Da pređe u dosadu. Što se u mom slučaju i dogodilo.

26/08/2016

BJ Barham – Rockingham

Frontmen grupe American Aquarium ima svoj prvi polu-album. Ovo polu-album nije zbog kvaliteta (koji je po mom mišljenju visok) već zbog dužine i broja pesama (osam) – nit’ je EP nit’ je pravi album, ali mu to ne smeta da prikaže sve svoje autorske i izvođačke kvalitete. Možda će nekim ljubiteljima Аmerican Aquariuma moja izjava zazvučati kao svetogrđe, ali više mi se ovaj uradak sviđa od albuma matične Bi Džejeve grupe. Već uvodna, „American Tobacco Company“ daje smernice celom albumu. Mali grad i sudbine običnih ljudi u njemu. Američki san koji uglavnom ostaje samo san. Spor tempo pesama je sasvim u skladu sa tempom života u malom gradu. Vreme prolazi sporo, iznenađenja i iskakanja iz svakodnevnice su retka, a povratci u istu bolni i teški. Ali, nemojmo se zavaravati mi što mislimo da živimo u velikim gradovima – svako od nas takođe živi u svom malom gradu, u svom krugu prijatelja, u uvek istim svojim ulicama kojima svakodnevno prolazi, u svojim navikama, ukusima i razmišljanjima. Svi se mi vrtimo u začaranim krugovima koje smo sami formirali. Prečnici tih krugova se donekle razlikuju po dimenzijama, ali krug je krug i izlazak iz njega, ma koliko da je taj krug veliki, je više izuzetak nego pravilo. Samo najhrabriji izlaze iz tih svojih zona komfora. BJ Barham nije jedan od tih, on se radije opredeljuje da sa ljubavlju i razumevanjem opiše svoj krug, da nam ga učini primamljivim i da nam ukaže da ni naš, ma koliko bio geografski udaljen, nije mnogo različit.

27/08/2016

Frank Ocean – Blonde

Ovo ne razumem! Pošto su svi angloamerički mediji oduševljeni ovom pločom, uzmem da je preslušam, odslušam sve redom, od prve do poslednje stvari, ponovim to još jednom, sve pokušavajući da dokučim šta je tu toliko dobro. Probam i treći put ali i dalje ne kapiram. Priznajem da lepo recituje stari Frank, povremeno bogami i zapeva, ide i nekakva oskudna muzička pratnja, relativno lako se sve to izdrži do kraja ali, brate, da je ovo nekakvo genijalno ostvarenje, to mi nikako ne ide u glavu. Nije da nešto imam protiv muzike Afroamerikanaca (kako se to politički korektno kaže), naprotiv, neki od njih su mi omiljeni autori, ali ove recitacije, ma koliko reči čak 17 pesama (koliko ih se nalazi na albumu) koje Frank Ocean ritmično i melodično izgovara bile pametne, ne mogu biti, bar u mom sistemu vrednosti, proglašene albumom godine.

Black Atlass – Haunted Paradise

Evo još jedne „crne“ pločekoja je više od Oceanove obojena funkom, iako je autor Alex Fleming belac. Da li zato što je funk/R&Bovog mladog Kanađanina za mene poznata teritorija (asocira na funk sedamdesetih godina) za razliku od Frankovog rapa (sa tim žanrom nikad nisam bio na „ti“) ovaj, daleko manje zapažen album od gore pomenutog, mi je bolje „legao“. Pesme su, kad sam već počeo da poredim sa „Blonde“ albumom Franka Oceana, podjednako sporog tempa, sa diskretnim, ali ipak primetnim funk pulsiranjem ritam sekcije(kod Oceana toga uopšte nema!) ali i aranžmanima koji dosta vuku na pop stranu. Možda ga je zato bolje porediti sa Michael Kiwanukinim albumom, čiji kvalitet Alex Fleming po mom mišljenju često dostiže, ali sigurno neće dostići „hype“ koji ovo Kiwanukino izdanje prati. Dakle, ljubiteljima Oceana i Kiwanuke toplo preporučujem da poslušaju Black Atlass. Verujem da bi im se takvo nešto moglo svideti.