Rasprodat koncert ide u prilog toj tvrdnji, posebno ako se zna da priličan broj ljudi nije uspeo da uđe. Samo da razjasnim, koncert je održan na takozvanoj velikoj sceni Sava Centra koja prima 600-700 ljudi, a ne u velikoj Sali koja prima 3600. Promotivne aktivnosti koje su prethodile ovom „sold out-u“ su nagoveštavale ovakav epilog. Ipak, nisam siguran da su reklama koja je išla na državnoj televiziji i najgledanijem sportskom kanalu, intervjui u najuglednijim dnevnim novinama i gostovanja na svim mogućim televizijama i radio programima, od Žikine šarenice i Pinka do Pop Karusela prvog programa Radio Beograda i Rock Radija, direktno privukli nešto mnogo posetilaca, jer su sličan broj već i jedni i drugi imali na svojim koncertima i bez ovako jake promocije, ali su sigurno doprineli većoj prepoznatljivosti ovih, po stažu mladih, izvođača. To je kao neki zalog za budućnost, ta prepoznatljivost u širokim narodnim masama. Tim putem je krenula i Sara Renar, zagrebačka autorka eksperimentalnog elektro-pop usmerenja, koja sa svakim svojim nastupom u Beogradu popravlja svoj rejting. Ovaj poslednji, u Elektropioniru, pokazao je da ima stabilno sledbeništvo fanova koji ćute kad treba slušati i vrlo su glasni kad treba podržati.

Dakle, može se pažnja dobiti i u klubovima ako je izvođač svojim, ne samo kvalitetom već i stavom zaslužuje. Kvalitet kod sva tri pomenuta muzička entiteta nije upitan, svi oni su imali vrhunske performanse, s tim što su se Ana Ćurčin i Stray Dogg ograničili na muziku, dok kod Sare ima i teatarske komponente. Dakle, jasno je da kvalitet pre ili kasnije dođe do izražaja, ali je manje jasno zašto to kod nekih biva pre, a kod nekih kasnije (ili nikad, ako se razočaraju i odustanu). Nemam odgovor na to pitanje, ali činjenica je da je u toku raslojavanje te “nove scene”. Neki od protagonista ostaju da tavore tamo gde su i bili, neki polako, a neki bogami prilično brzo napreduju. Zašto je to tako, to je tema za razmišljanje. Dokle će ko stići – vreme će reći!

Anne Marie – U mraku (EP)

Evo za početak jedne sasvim nove pojave na domaćoj sceni. Anne Marie (pravo ime Anamarija Tumbas) otvara svoj prvi EP pesmom “Loše namere” na kojoj je prate subotički Wooden Ambulance, jedna od najbolje čuvanih tajni domaćeg rocka. Ta pesma odudara od ostalog materijala sa EP-ja i nadam se da ona predstavlja novi pravac kojim će krenuti Anamarija, pošto je najnovija, a i podatak da je ona član grupe Wooden Ambulance govori u prilog tome. Od ostale četiri pesme, tri je radila sa Peepollyjem iza kog imena se krije Igor Andrejić, DJ iz Subotice, a jednu sa HPE, pravim imenom Siniša Nimčević. Sve četiri su nekakav dens ili elektronika, s tim što je ova stvar sa HPE eksperimentalnija. Pesme “Da li znaš” i “Neko drugi” su objavljene na kompilacijama niške izdavačke kuće Black Planet Records “Balkan Under The Radar vol.2 i vol.3”. Ne poznajem dovoljno tu vrstu muzike da bih dao sud o kvalitetu pesama, ali se sasvim lepo čuje da je stil njenog pevanja bio sasvim primeren žanru. Sa promenom žanra Anamarija menja način pevanja, pa je ovo novo daleko emotivnije i izražajnije ali, po mom mišljenju, i dalje postoji prostor za oslobađanje njenog glasa u pravcu autentičnih emocija. Da bude jasno, kvalitet pevanja ni u jednom ni u drugom slučaju nije sporan. Za ocenu autorskih dometa Anne Marie potrebno je ipak da čujemo još njenih pesama.

Bill Charlap Trio – Notes From New York (2016)

Ako ste voleli album Bill Evansa “Waltz For Debbie” trebalo bi da volite i ovu ploču. Naravno, nije Bill Charlap Bill Evans, niti ovo izvođenje dostiže savršenstvo onog, niti je ovde u pitanju originalni materijal, ali po atmosferi se ipak da porediti. Za one koji ne znaju, u pitanju je jazz trio u klasičnoj postavi: klavir, bas i bubnjevi. Ovakva muzika se može slušati u bilo kakvim okolnostima. Preporuka.

Devendra Banhart - Ape In Pink Marble

Naš bivši zet Devendra se ovim albumom vraća na intimnije tonove u svojoj muzici. Prethodni njegov album “Mala” je poprilično rabio elektroniku, ovaj kao da ga vraća na početak karijere. Po nekakvoj seti koja izbija iz svakog tona i svedenosti aranžmana podseća me na “Almost” od Stray Dogga, koji možda i jeste uticao na njega. Ako jeste, to bi onda bio jedinstven slučaj uticaja nekoga odavde na nekoga tamo. Ili se to meni, ovako pristrasnom, samo čini. Ali, Devendra ne bi bio Devendra, kad ne bi ubacio dve nepodnošljive pesme, „Fancy Man“ i „Fig In Leather“ koje potpuno odudaraju od ostatka materijala. Ipak, ikona freak folka dobija ovoga puta pozitivnu ocenu.

Dwight Yoakam – Swimmin’ Pools, Movie Stars...

Najveća zvezda kalifornijskog kantrija posle Buck Owensa, Dwight Yoakam, ne može da omaši. Njegovi albumi su konzistentnog visokog kvaliteta – nema prevelikih uspona, što je logično s obzirom na visok nivo, ali nema ni padova. Jedino što im se može zameriti je predvidljivost koja je prisutna u dizajnu omota, davanju naziva, pa i muzici. To je s jedne strane dobro, jer uvek znaš šta možeš da očekuješ, s druge strane ne valja jer se ponekad zapitaš zašto uopšte slušaš njegove nove albume kad možeš, pošto ti nedostatak novina ne smeta, komotno da ostaneš na preslušavanju starih. Zato, ako do sada niste dolazili u dodir sa njegovom muzikom, ovaj album će vam sasvim dobro poslužiti za to, ako jeste, onda ćete verovatno ostati pri „Guitars, Cadillacs, etc…“ ili „Buenos Noches From A Lonely Room“.

Van Morrison – Keep Me Singing

Pisati o ne-znam-kojem-po-redu albumu Van Morrisona je teže nego što se na prvi pogled čini. Osim ako se držimo opštih mesta tipa: Van Morrison lepo peva. Teško je pisati o njegovim albumima, jer je neminovno poređenje sa remek delom koje je stvorio davne 1968. sa svoje 23 godine, albumom „Astral Weeks“. Ta ploča sa muzikom koja nadilazi granice žanrova i sa modernističkom poezijom toka svesti je delo koje zauvek ostaje jedan od vrhunaca rock muzike. Mnogo je godina i mnogo albuma Van the Man od tada preturio preko glave, i to albuma visokog kvaliteta, ali se ipak nije ni približio ovom vanvremenskom ostvarenju. Tako i “Keep Me Singing” –vrlo dobar album koji se sasvim lepo uklapa u trend da veterani svojim izdanjima zauzimaju kvalitativni vrh ovogodišnje produkcije, ali ipak ni kvalitetom, a još mnogo manje značajem ne prilazi ni blizu gorepomenutom albumu. Ništa zato – preslušaćemo ga s uživanjem jedanput, dvaput, i zaboraviti ga.

Natural Child – Okey Dokey

Ovo je jedini predstavnik garažnog roka u devetom izdanju “Eklektika”. I to kakav predstavnik! Kotrlja se muzika Natural Childa baš pravim tempom, polako se zahuktava, temperatura se diže, ali njihov motor nikad ne prokuva. Izgleda kao da mogu da “voze” do u beskraj. Omot ploče jeste psihodeličan, ali muzika više vuče na južnjački boogie, mada ima i psihodelije tu i tamo. Naročito je ima u poslednje dve pesme na albumu, obe skoro potpuno bez vokala, “Benny’s Here” i “It’s a Shame My Store Isn’t Open”, koje traju svaka po sedam minuta. Jeste da im je deviza “samo opušteno” što spontano, što uz pomoć sredstava za opuštanje, ali ima u njihovim tekstovima oštrijih tonova. Recimo, pesma „NSA Blues“ govori o stvarima koje ni kod nas na Balkanu nisu neuobičajene: “Don’t worry about a thing, We’ve got your number, And we’ve got your name. Believe us or not,We know what you’re talking about, Don’t mind if we listen in, We heard where you started, And we know where you live, Got a GPS that follows you walking around, got satellites in orbit just to pin you down.” Dakle, to NSA iz naslova ne znači “No Strings Attached” nego “National Security Agency”. Nije da se ovi momci iz Nashville-a, Tennessee, baš mnogo sekiraju zbog takvih stvari, ali i nama i njima stavljaju do znanja da znaju za njih i da se ne boje. A to je vrlo bitno – ne pokazati strah onima koji pokušavaju da ti ograniče slobodu!

Lady Gaga – Joanne

Moram priznati da je ovo prvo delo Lady Gage koje slušam u njegovojcelovitosti. Iznenađen sam običnošću muzike u poređenju sa neobičnošću njenog izgleda u javnosti, da ne kažem imidža. Koliko god ekstravagantna bila Lady Gaga, muzika joj je, bar na ovomalbumu (priznajem da nisam imao ni volje ni želje da preslušavam prethodne) sasvim obična. Ta običnost ide do dosade, iako, da se razumemo, te pesme nisu loše u smislu da iritiraju, mogu se one odslušati bez nekog posebnog nerviranja.

Wilco – Schmilco

Jedan od najintimnijih Wilco albuma mi je samo zbog toga i jedan od najdražih. Nema ovde genijalnih aranžerskih rešenja, niti instrumentalnih deonica od kojih zastaje dah, ima samo lepe, nežne muzike koja izvire iz srca i lepo leže na umornu dušu. Ne bih se upuštao u analizu tekstova iz straha da ne pokvarim opšti utisak. Možda jesu, možda nisu “pametni” ti tekstovi, ali muzika je toliko lepa da to postaje irelevantno. Ja sam uživao, probajte i vi!

Leonard Cohen – You Want It Darker

Previše je smrti u ovogodišnjim najboljim albumima. Leonard Cohen je možda najpozvaniji da o njoj govori ali...ovako sam počeo da pišem prikaz poslednjeg Cohenovog albuma onog dana kad se pojavio i posle jedne i po rečenice sam stao. Ne sećam se šta sam hteo da kažem posle onog „ali“, ne znam ni zašto sam stao – neću da se sad pravim pametan da sam slutio ovakav ishod, jer nisam, naprotiv, mislio sam da će Leonard poživeti još dovoljno dugo da nam pokloni bar još jedno remek delo poput ovog. Ostaje prosta i neopoziva činjenica da sam stao sa pisanjem, pa će ovo umesto recenzije biti moj „in memoriam“ Leonardu Cohenu. Jednom od onih ljudi koji su moji duhovni oci, čija je poetika toliko utkana u moje biće da je nekome ko posmatra sa strane teško utvrditi njeno postojanje. Znam da su mi decembra 1975, kada je moja sestra dobila na poklon za rođendan njegov album „The Best Of Leonard Cohen“, sve pesme sa njega već odavno bile poznate i da su već dugo bile voljene. A tada sam imao sedamnaest godina. I tada i danas mislim da je taj njegov nemuzičarski, do krajnosti jednostavan stil pevanja i sviranja ono što me je u prvi mah privuklo. Neke druge autorke i autore sam voleo više, ali sam u podsvesti znao da bih, da sam nekim sticajem srećnih okolnosti sam počeo da pravim muziku, svestan svih svojih ograničenja, zvučao baš kao on. Ne, ne kažem da bih pisao tako dobre tekstove, kažem da bih zvučao kao on. Njegova muzika ne počiva na baklijevskom pevanju, jer mu raspon glasa to ne dozvoljava, ali sugestivnost tog istog glasa mu omogućava da dopre i do najnehajnijih duša. Njegova muzika ne počiva na raskošnim melodijama koje se uspinju uz i spuštaju niz oktave, ali počiva na melodiji pesničke rečenice koja svoju linearnost nadomešćuje hipnotišućom sugestivnošću. Njegova muzika se ne odlikuje besprekornim aranžmanima, naprotiv, često ima previše gudača i sintisajzera, a opet taj smirujući, skoro terapeutski glas, i oni za njegove albume karakteristični ženski prateći vokali koji se kao „deus ex machina“ nepogrešivo pojavljuju u trenucima kada monotonija zapreti da zavlada, čine da se slušanje obavlja u jednom dahu. I da se u sledećem dahu ponavlja. I onda opet ponavlja.

Leonard je, kako je sam rekao u intervjuu NewYorkeru, tip osobe koja voli da pospremi za sobom. Vrlo studiozno se pripremao za svoju smrt. Rekao je svim svojim najbližima sve ono što im je hteo reći, ubrzanim tempom izbacio tri albuma od 2012. do 2016. što je krajnje neuobičajeno za njega (Od 1967. do 2012. je izdao svega devet), izdao knjige koje je mislio da treba izdati. Figurativno rečeno – raščistio je svoj radni sto. I otišao sasvim spokojan. Izgleda da onih pet godina u budističkom manastiru nije bilo uzaludno potrošeno vreme. Našao je on svoj mir i pre konačnog mira. Pa, setite se samo sa koliko duhovitosti i nesebičnosti je odgovorio na pitanje šta misli o tome što je Bob Dylan dobio Nobelovu nagradu za književnost: „To vam je kao kad biste Himalajima okačili medalju da je najviša planina“. I to mesec dana pred smrt, znajući da je on sam nikada neće dobiti. Čist zen.

Neminovno je poređenje sa Dylanom. Nisu oni nikakav kontrast, ono kao jedan je crno, drugi je belo, nisu oni dve strane istog novčića. Oni su išli paralelno. Govorili iste stvari. Dylan kao glasnogovornik generacije, Cohen kao glasnogovornik samog sebe. Dylan kao muzičar koji dobro (šta dobro, izvanredno!) barata rečima, Cohen kao pesnik i prozni pisac koji je ušao u muziku, jer od poezije nije mogao da živi. Dylan sav u vizijama i slikama i referencama i skrivenim značenjima, Cohen precizan, koncizan i kristalno jasan. Po odnosu poštovanja prema rečima vidi se da je po vokaciji pre svega pesnik u klasičnom smislu. I opet jedna anegdota o njima dvojici – pita Dylan Cohena koliko dugo je pisao pesmu Hallelujah, a ovaj mu kaže „dve godine“ i slaže, jer pisao ju je punih pet godina. Ovaj njemu uzvrati pitanjem: „A ti pesmu „I and I“ sa Infidels? Baš mi se sviđa ta pesma!“ Dylan mu odgovori: petnaest minuta! I ne hoteći, tako objasniše njih dvojica ovom kratkom anegdotom razliku između pesnika i songrajtera. To je ono njegovo pesničko „klesanje svake reči u kamenu“, pa svake strofe i pesme kao celine. Dugotrajan, pažljiv, naporan rad da bi se dobilo baš ono značenje i da bi se prenelo baš ono raspoloženje ili osećanje koje pesnik želi da prenese. Zato je kod Cohena primarna (i dovoljna) reč, dok Dylana ne možemo u potpunosti razumeti bez slušanja njegovog pevanja i muzike. To ne znači da je Cohen bio nekakav knjiški moljac koji hoda po oblacima – znao je on itekako da lično stane u odbranu vrednosti koje je zastupao – slobode, ravnopravnosti. Podjednako često kao Dylan.

Vrhunac njegove karijere je ova, kako je ja zovem, „Oproštajna trilogija“ (Farewell Trilogy, baš lepo zvuči!) koja se sastoji od poslednja tri albuma „Old Ideas“ (2012), „Popular Problems“ (2014) i „You Want It Darker“ (2016) koja je poetsko svođenje životnih računa i priprema za sudnji čas. Otvara je pesma indikativnog naslova „Going Home“ sa albuma „Old Ideas“ koja u mom prevodu ide ovako: „Volim da razgovaram sa Lenardom, on je sportsmen i pastir, jest’ da je lenjo kopile, uvek u odelu, ali on uvek govori ono što mu kažem, čak i neprijatne stvari, jer nema hrabrosti da me odbije. Govori on te prepametne reči kao kakav mudrac, il’ kakav vizionar, iako dobro zna da je niko i ništa, da je samo kratak bljesak u večnosti. Idem kući bez tuge, idem kući uskoro, tamo će mi biti bolje nego što je ovde...“ U ovoj pesmi slušaocu se kroz Cohenova usta direktno obraća sam Bog (kako je drugačije protumačiti!?) u prvim strofama, dok je refren „Idem kući...“ Cohenov odgovor. To je bilo pre četiri godine, nisam siguran da li je njegova bolest već tada toliko uznapredovala da je znao da mu se bliži kraj ili je samo predosećao. Taj razgovor sa Bogom nastavio je i na sledećem, drugom delu trilogije da bi ga zaključio na albumu o kome pokušavam da pišem, „You Want It Darker“. Pogledajte samo reči pesama „Leaving The Table“ i „If I Didn’t Have Your Love“.Ili reči predivne „Steer Your Way“ koje su njegova poslednja ispovest. Ili završne reči trilogije u poslednjoj pesmi koju je za života objavio „Treaty“. „Želeo bih da je postojao sporazum koji bi mogli da potpišemo, sad je sve gotovo, i voda i vino, bili smo slomljeni al’ sad smo na granici, i da, želeo bih da je postojao sporazum, sporazum između tvoje i moje ljubavi...“ Ovo zvuči kao poslednja pričest pred konačno sklapanje očiju. I tu je kraj. Samo reč ostaje...