Kontroverzu o tome da li je ili nije trebalo nagradu dodeliti nekome ko nije književnik u užem smislu, već pevaču svojih pesama razrešio je sam Bob Dylan u svom govoru koji je pročitan na ceremoniji dodele nagrade kojoj on lično nije prisustvovao. Postavio je u njemu jednostavno pitanje: da li je Šekspir razmišljao o tome jesu li njegove drame književnost ili pak o tome ko će glumiti u njima, u kom teatru će se prikazivati, gde će se održavati probe... Pre će biti da je ovo drugo! Poenta je jasna – sadržaj literarnog dela je taj koji mu daje kvalitet, a da li će ga pevati pevač, govoriti glumac ili napisati pisac je potpuno nebitno.
Dakle, godinu su više obeležili smrti i poslednji albumi tih umrlih, a manje izuzetni albumi novih mladih snaga. Već su počele da izlaze godišnje liste u raznim štampanim i internet medijima koje me pomalo zabrinjavaju, jer potvrđuju u javnosti sve prisutniju tezu o smrti rock’n’rolla. Na listi časopisa Mojo među prvih deset su Bowie, Nick Cave, Lambchop, Cohen, Iggy Pop, Paul Simon, PJ Harvey, a na Uncut listi prva četiri mesta zauzimaju opet Bowie, pa Radiohead, Cave i Cohen. Kao da je vreme stalo pre dvadeset-trideset godina. Pa kad još dodamo ovaj album ispod, koji je izašao kada je većina godišnjih lista već bila sastavljena, a našao bi se sigurno na njima, album mladih i perspektivnih Rolling Stonesa, jasno vam je koliko je sati!
The Rolling Stones – Blue & Lonesome
Pete Frame mi prvo pada na pamet kada razmišljam o novom albumu The Rolling Stonesa B“lue & Lonesome“. Ko je Pete Frame, pita se mnogi mladi čitalac. Ne, nije on nikakav tajni član Stounsa, nije čak ni muzičar. On je kreator onih lepo napisanih/nacrtanih, informativnih i preciznih rodoslovnih stabala rock grupa iz kojih se može bolje naučiti istorija ovog muzičkog pravca, bolje nego iz bilo koje enciklopedije. Iz njih se može videti da je ono što je spojilo The Rolling Stonese, još od sedmog aprila 1962. godine, kada su se u Ealing klubu u Londonu, preko Alexisa Cornera, upoznali Mick Jagger i Keith Richard sa Brianom Jonesom na nastupu Blues Incorporated, Alexisove grupe u kojoj je tada već svirao Charlie Watts, baš blues. Brzo su se Stonesi odmakli od tih početaka, prešavši na srodnu, ali nikako istu granu, Rhythm & Blues koji je mnogo ritmičniji i brži. Tokom duge karijere snimili su začuđujuće malo blues obrada kao što su „Love In Vain” i „Stop Breaking Down” Roberta Johnsona, „Little Red Rooster” Willyja Dixona, „I Can’t Be Satisfied” i „I Just Wanna Make Love To You” Muddy Watersa, „You Gotta Move” Mississippi Fred McDowella i možda još neku koja mi je promakla. Stvarno malo, imajući u vidu koliko mnogo je blues uticao na njihovu muziku.
Izgleda da je ovaj njihov album sa dvanaest pesama koje su od prve do poslednje obrade bluz klasika zatvaranje kruga. Počeli su sa bluesom, sa bluesom i završavaju. I to kako! Činilo se da je taj muzički pravac, prilično jednostavne forme, znate ono, dvanaest taktova, dve strofe, pa refren, pa strofa, prilično iscrpljen. Novi blues izođači su upali u manirizam ili cliché predvidljivosti i imitacije sa vrlo malo pravih osećanja. Ovde tog manirizma nema. Briljira niko drugi do Mick Jagger, i svojim pevanjem, a još više sviranjem usne harmonike. Kako je čak četiri pesme potpisao usnoharmonikaš Little Walter (Jacobs) ne čudi što je usna harmonika dominantan instrument. Čudi nešto drugo – to što Keith Richards nije na ovom albumu u prvom planu koliko sam očekivao, s obzirom da je on nosilac blues uticaja u muzici Stonesa. Ne kažem da on i Ron Wood ne obavljaju dobro svoj zadatak, naprotiv, ali ipak je Mick Jagger,uz Charlie Wattsa, koga ovde naprosto moram pomenuti, taj koji dominira. Ali ne u smislu samoisticanja ili nekakvog ego tripa, ne, bend kao celina je ovde u igri. Svi su u funkciji ovih pesama koje su, osim poslednje, Willie Dixonove „I Can’t Quit You Baby” poznate u izvođenju Led Zeppelina i mnogih drugih, ipak manje poznate običnim smrtnicima. Dakle, nepretenciozno ostvarenje veoma nadahnuto odsvirano koje baš zato pleni i tera na ponovna slušanja. Najbolji album Stonesa od „Some Girls” iz 1978.
Brent Cobb – Shine On Rainy Day
Ja svako malo, pa nekoga proglasim budućnošću country-ja. Tako su po mom mišljenju to bili i Andrew Combs, i Shakey Graves, i Caleb Caudle, i Dylan LeBlanc, i Sam Outlaw i Jonathan Byrd i mnogi drugi ali, moram priznati da nijedan od njih još nije ni blizu ispunjenju moje prognoze. Da li će to biti i Brent Cobbova sudbina - videćemo, ali njegova polazna tačka daje više osnova da se poveruje u tako nešto. Prvo, stric mu je niko drugi do Dave Cobb, čovek koji je producirao albume trojici najvećih zvezda novog countryja. Jasonu Isbellu, Sturgillu Simpsonu i Chrisu Stapletonu. Producirao je album i svom nećaku, Brentu Cobbu. Dobar polaz dakle ima Brent. Drugo, pisao je pesme za Mirandu Lambert, Lyke Bryana i Kenny Chesneya, što je conditio sine qua non za uspeh u country solo karijeri – prvo pisati pesme za druge, po mogućstvu što veće zvezde. Treće, ali ne i najmanje važno, ima stas, ima glas, ima dobre pesme. To bi trebalo da bude dovoljno.
Ipak, ovim albumom nije eksplodirao kao Chris Stapleton prošle godine, a razlog tome je što su mu pesme bolje nego što je njihovo izvođenje. Možda zato što u njima preovlađuje pastoralno raspoloženje, pa i veličanje mirnog, spokojnog seoskog života. Akcenat je na tom miru i spokoju, pa je logično da se u takvim okolnostima ne može biti previše izražajan.
Lambchop – FLOTUS
Uvek mi je grupa Lamchop bila previše akademska i previše savršena da bi ušla u najuži krug mojih favorita. Na ovom albumu začuđujuće uspešno “rabe” elektroniku koja se u njihovom izvođenju rehumanizuje, pa zvuči sasvim prihvatljivo čak i za mene. Ipak, kao i uvek kod njih, postoji taj mali odmak od sopstvenih pesama koji ostavlja utisak ne-spontanosti, tačnije promišljenosti u procesu stvaranja. Promišljati u toku kreacije je sasvim legitimno, ali meni je draži spontani pristup. No, to je samo moje mišljenje.
NLV – NLV
NLV sada više nisu trio kao što su bili na svom prvom izdanju, EP-ju “…And Who Are You?” iz 2014-te godine. Dodatkom basa i bubnjeva postali su dovoljno jaki da odgovore na sve izazove – na veće koncertne prostore, brojniju publiku, složeniju muziku. Kada sam ih pre nekoliko meseci gledao na Indirekt festivalu u Beogradu, još uvek nisu bili dovoljno uvežbani kao bend, iz objektivnih razloga, jer u tom trenutku nisu svi živeli u istom gradu. Izgleda da su do snimanja albuma prevazišli te probleme, jer na albumu je sve “skockano” kako treba, zvuče kao da su sto godina u ovom sastavu. I te tri pesme („A.I.W.O.O.E.“, „All The Colours“ i „Sisters of the Sun“) koje smo na ranijim njihovim izdanjima već čuli, dobile su konačan oblik tek sada.
Glavni adut NLV-a je i dalje glas Nikol Ćaćić, glas kakav se retko sreće, još ređe se nađe u posedu tako drage i pozitivne osobe kakva je Nikol. Sazrelo se za ove dve godine, i životnoiskustveno i muzički i to se jasno čuje na ovom albumu. Vrlo je uravnotežen, bez ikakvih egzibicija, ego tripova i ekstravaganci – sve je na svom mestu, izvedeno sa merom i ukusom, a opet vrlo proživljeno, pa sada mogu reći da moja primedba prvom EP-ju u smislu uzdržanosti i distance u Nikolinom pevanju više ne stoji. Otpevala ,je album savršeno, u maniru Grace Slick, pevačice grupe Jefferson Airplane. U stvari, Nikol, Luka i Vedran kao da ponavljaju obrazac koji su uspostavili Grace Slick, Paul Kantner i Marty Balin – pevačica i dvojica gitarista u prvom planu. Itekako ima sličnosti i u načinu pevanja, i u načinu snimanja glasa i u strukturi pesama. No, to uopšte ne smeta. Retko ko se uopšte još uvek seća Jefferson Airplane pa ako ovo njihovo izvlačenje iz naftalina ponuka nekog mlađahnog slušaoca da posegne za njihovim radovima, onda smo i NLV i ja učinili dobro delo. Da ponovim još jednom – odličan album, neverovatno zreo za prvenac. Sami su sebi NLV podigli letvicu prilično visoko, pa željno čekam da vidim da li će je sa svojim sledećim albumom preskočiti. Imajući u vidu talenat koji su ovde pokazali siguran sam da hoće!
Nadja – Venus in Gemini
Znam nekoliko ljudi koji su se pre otprilike dve godine zaljubili u prvu Nadjinu objavljenu pesmu na Soundcloudu “Someone New”. Pesma traje tačno 1:19, karakteriše je ezoterični, razvučeni vokal i diskretna pratnja gitarom. Čista lepota, sklad i jednostavnost. Pesma van ili još bolje iznad svih žanrova. Još je na Soundcloudu. Potražite je. Ista ta pesma se nalazi i na Nadjinom prvom EP-ju Venus in Gemini u blago izmenjenom aranžmanu, sa indie gitarom koja zvuči nekako nervozno, glas je i dalje predivan, sa jazzy prizvukom, sraćom bez ritam mašine/bubnjeva, pesma je nešto duža i kao da je malo brža. Ili mi se samo čini. Srce kaže da mi je draža prva verzija, razum pak kaže da se ona ipak morala začiniti, obogatiti, učiniti dinamičnijom radi živih nastupa na kojima ne prolazi prevelika suptilnost. Hvala Nadji što je u toj pesmi izostavila ritam mašinu, jer to ipak ne bih mogao da progutam.
U ostalim pesmama koje čujem prvi put to mi uopšte ne smeta. Recimo, u “Saint” koja otvara EP, na neki čudan način savršeno se uklapaju ritam mašina u ritmu otkucaja srca, zvučne matrice indie gitare i blago džezirani vokal koji peva: “da te nema Erin, ne bih umirala, ne bih plakala”. Kombinacija ta tri naizgled nespojiva elementa prilično dobro funkcioniše, iako ipak stvara određenu napetost koja se smanjuje sa svakim slušanjem. Pesma “Drunk” odiše melanholijom sećanja na ljubavni zanos veze koja je prekinuta krivicom naratorke. Lepa pesma. Poslednja, naslovna “Venus In Gemini”, pored ritam mašine ima i klasični gitarski solo i refren koji kaže “Darling, what can I do, My Venus is in Gemini”. Zagonetan tekst koji možda govori o potrazi za Venerom bliznakinjom? Sve u svemu, obećavajući početak karijere devetnaestogodišnje Nađe Vračarić. EP nagoveštava da je naša scena bogatija za još jednu talentovanu autorku. Sa zanimanjem ćemo pratiti dalji razvoj događaja.
The Cyclic Conspiracy – Mashallah Plan: Virility
Pre godinu dana ostavili smo The Cyclist Conspiracy u konstantinopoljskoj ouzeriji u uživanju uz, šta bi drugo nego ouzo, mezei nargile,kao grčki rebetiko ansambl, a sada ih zatičemo kako poput junaka davno zaboravljenog romana Karla Maja „U balkanskim gudurama“ krče sebi put ka prizrenskoj tekiji gde će sa sufi dervišima plešući i pevajući kasidu (pesmu) pasti u hipnotizirajući trans ponavljajući iz stomaka hu..hu...hu...hu...hu. Ta procedura anestezira i omogućava ritualno probadanje – Nikola Urošević to probadanje ne radi iglama, već gitarskim solima. Mašala, dobri Bog je tako hteo, da ovim EP-jem prođemo sve stadijume evolucije duše, od samoljublja do sjedinjavanja sa svevišnjim. Od onog atavističkog primitivnog impulsa, do uzvišenih eteričnih tonova. Samo preslušajte redom svih pet pesama sa EP-ja pa ćete shvatiti o čemu pričam. I na kraju, da ne bude zabune – ovde se ne radi o religiji, ovde se radi o duhovnoj vertikali čovekovoj, ma koje vere ili nevere bio.
In Absentias – Far Out
Moj rodni grad Zrenjanin nije baš poznat po velikom broju rock grupa koje su u njemu nastale. Bilo ih je, nije da nije, postojale su grupe Tetka Ana, Vrane, Instant Karma, Lila Diva, Oružijem Protiv Otmičara, Gluve Kučke, Overdrive, Kanal Tvid... ali niko od njih nikada, ne da nije ušao u prvu ligu, nego nije bio ni blizu. Ajde, možda Instant su Karma i OPO bili blizu, bar što se mene tiče...I onda, pravo niotkuda pojavljuje se mlada Ana Avramov sa svojom grupom In Absentias. Da vidimo prvo kako su sami sebe tagovali: alternative, grunge, indie, minimalistic, shoegaze, pa da poslušamo. Vau! Kako jak debi EP!
Anin kontra-alt ogromnog raspona i velike snage koji prosto materijalizuje melanholiju tako da je možeš seći nožem, ritam sekcija teška i čvrsta i pesme koje govore o ljubavi, tačnije o nemogućnosti njenog ostvarenja, njenog održanja i načinima prevazilaženja gubitka iste. Tempo pesama varira od sporog (Sailing to Bysanthium) do prilično brzog (Running) sa ostalim pesmama negde između. Tempo jeste različit, ali ono što sve te pesme karakteriše je snažan vrlo upečatljiv glas Ane Avramov. EP u celini zvuči vrlo zrelo, kao da nije debitantski. Uostalom, bila je Ana u grupama Alterdeus i Nevertheless, tako da ovo nije njen debi u pravom smislu. Anini grandž koreni se i na ovom EP-ju jasno vide, ali on ipak zahvata šire od grandža. Čekamo najavljeni album „M Is For Murder“ da vidimo kuda će nas In Absentias dalje voditi.
Repetitor – Gde ćeš
Reputacija najbolje “live” grupe regiona kad je grupa Repetitor u pitanju nikad nije bila sporna. Čak i oni koji, poput mene, nisu fanovi tog ex-ju novotalasnog zvuka ne mogu da ostanu imuni na energiju koji Ana Marija, Milena i Boris isporučuju. Ti nastupi, kako godine prolaze, ne prelaze u rutinu. Naprotiv, sve su jači i jači. Još je uočljiviji napredak kada se pogledaju zvučni zapisi. Tačnije, ne napredak, nego održavanje visokog kvaliteta. Moram da priznam da mi je ideja bila, kad sam u glavi koncipirao ovaj prikaz, da istaknem napredak u kvalitetu Repetitor albuma. Sada, kad sam uzeo da ih ponovo preslušavam shvatam da je visoki kvalitet sve vreme tu, pa je teško reći koji je album bolji. Posle pažljivog preslušavanja primetio sam još nešto – Repetitor, što se muzike tiče, i nema toliko mnogo zajedničkog sa Kojom i Kebrom i Boyama koliko sam mislio. Više se ta muzika naslanja na Sonic Youth i The Stooges, nego na Disciplinu Kičme ili Obojeni Program, što se za tekstove baš i ne može reći. Ali, ma koliko bili slični po poruci koju odašilju, u pristupu pisanja tekstova itekako ima razlike. Dok Kojini i Kebrini parolaško – sloganski tekstovi više pristaju megafonu nego mikrofonu, Borisovi, Ana-Marijini i Milenini (jer i njih dve, čuo sam to u nekom intervjuu, napišu pokoji) u glavama slušalaca indukuju stvaranje nekakvih, kolikogod minimalističkih, ali ipak slika. Ipak se daju vizuelizovati ti fragmenti o otuđenju, nepripadanju, pobuni individue protiv sistema. Tekstovi sasvim primereni kraju dvadesetog i početku dvadesetprvog veka, koji bivaju samo dodatno amplifikovani muzikom koja ih okružuje.
Potpuno razumem Vlastelicinu borbu protiv surovog neoliberalnog ekonomskog sistema, oni dobro znaju koliko je to teška borba, jer u tom sistemu se bore za opstanak, ali im s druge strane ta borba i daje oštricu koju imaju. Teže mi je da razumem zašto Vlastelica u intervjuima lamentira za socijalizmom, jer to baš i nije bilo dobro vreme za umetničke slobode do kojih je njemu, siguran sam, veoma stalo. Da su postojali u tom vremenu ovakvi kakvi su, za njih bi neka ideološka komisija rekla otprilike „ne možemo im objaviti ploču jer šire defetizam i nedovoljno promovišu socijalističke ideje“.Ili nešto slično. No, pustimo politiku, od toga nikad nije bilo nikakve vajde, i vratimo se novom albumu “Gde ćeš”.
Već prva pesma, “Suženi snovi”, govori da se radi o ozbiljnom albumu. Ritam sekcija metronomskom preciznošću drži ritam, ali tenziju stvaraju kratki rezovi Vlasteličine gitare, koje čas ima, čas nema, i što se pesma više bliži kraju sve više je ima. Baš sočno to zvuči. Naslovna „Gde ćeš” najviše od svih pesama na albumu „vuče” na oBOYEni program, dok je eskapistička „Jataci” sa širokim zamasima gitarskog sola kao neka onomatopeja bekstva. „Kralj ničega” je prava Repetitor stvar koja „vozi” od prvog do poslednjeg sekunda... „dugo sam bio kralj nemanja ničega“...kaže Boris... „priključite me na mašinu, nema drugog načina...“. Rekao bi čovek da se predao, posustao. Rekao bi, ali samo onaj ko ne sluša muziku. Uz muziku, ovaj tekst ne izgleda kao predaja. Naprotiv. „Crvena” je spora i teška, i dugačka, preko pet minuta, najduža na albumu, prava swansovska pesma. Dobrodošla promena raspoloženja i tempa, ako mene pitate.
Evo i jedne ljubavne, „Ako te ikada”, ljubavno-ljubomorno-borbene tačnije rečeno, sa mnogo mrtvih i ranjenih. Bubanj i bas obaraju, što pretekne gitara dokrajči. „Beskraj”, prošlogodišnji singl, je takođe krvoločna pesma, boni&klajdovska, ne bi me iznenadilo da je inspiracija bio film Olivera Stonea „Natural Born Killers”. „Ekspedicija” je valjda o njihovom „road tripu“ dugačkom nebrojeno kilometara. Road tripu koji se nastavlja neznano do kad i neznano kuda i neznano koliko. Rezultat tog puta je Repetitor kao jedan organizam čiji svaki pojedinačni deo savršeno obavlja svoju funkciju, ali je njegova snaga u zajedništvu iskovanom baš na tom beskrajnom putovanju. Moćno taj organizam zvuči, i uživo i u mraku vaše sobe.
Sara Renar – Tišina
Ovaj album je oda inteligenciji. Prvi album Sare Renar je bio ostvarenjekoje na mene nije ostavilo naročiti utisak (uz nekoliko izuzetaka, pesma „Djeca“ je jedan od njih,)a izgleda da nisam bio jedini, pa je Sara, inteligentna kakva jeste, brzo shvatila da mora nešto da menja. I promenila je. Odrekla se generičkog indie-pop gitarskog zvuka koga su upražnjavali (i upražnjavaju) mnogi a sa kojim ne bi daleko stigla i rešila da promeni ploču. Novi, mnogo moderniji pravac u kome dominiraju elektronika i loop-ovi, kao i uvežbani scenski nastup, diskretno erotičan, ali bez ikakve vulgarnosti doneo je znatno brojniju publiku. Lično sam video u prvim redovima njenih nastupa devojke koje je oponašaju i znaju napamet svaku reč njenih pesama, lično sam video u prvim redovima muškarce svih uzrasta sa ljubavnim žarom u očima. Dakle, ne iznenađuje me brojnost publike na njenim koncertima, koja je jedna od najvećih bar što se tiče nove scene. Dobar primer njenih uspešnih pesama je „Tišina“, naslovna sa nove ploče.
Jednostavan tekst dužine dve rečenice koji se ponavlja desetak puta, kristalno čistim glasom, muzička pratnja je takođe na „loopu“, a dinamika i raznolikost se postiže sitnim produkcijskim „cakama“ koje u repetitivnost dodaju element iznenađenja. „Dani bez sjena“ je koncipirana potpuno drugačije – glavni vokal i prateći vokali su u potpunoj kontri, pa to daje utisak (kontrolisane) kakofonije koja je posebno atraktivna na živim nastupima kada joj se pridruži žamor iz publike. „Čuvaj svoje pjesme“ je moj favorit, sa elektronski proizvedenim zvukovljem iznad koga ide vokal koji se čas izvlači napred, čas povlači pozadi i pritom neprestano deli savete i mudrosti imaginarnom sagovorniku. Problem može da bude to što formula primenjena na ovom albumu, koja sada zvuči sveže i originalno, na sledećem neće tako zvučati. Ali, siguran sam da Sara Renar neće upasti u zamku beskrajnog ponavljanja dobitne formule. Uz talenat, lepotu i harizmu kojima obiluje smisliće ona već nešto novo da zadrži, pa i uveća publiku.
Meredith Monk – On Behalf Of Nature
Igrom slučaja, slušao sam ovaj album Meredith Monk, sedamdesetčetvorogodišnje avangardne multidisciplinarne umetnice, kompozitorke, pevačice, aranžerke odmah posle albuma Sare Renar i shvatio da vokalne izvedbe Renarice dosta duguju (direktno ili preko posrednika) pedesetogodišnjim vokalnim eksperimentima Monkove. Meredith Monk na ovom albumu ne eksperimentiše sa elektronikom poput Renar, već koristeći anatomske karakteristike usana, kontrakcije vokalnog mišića (musculus vocalis) grkljana smeštenog u glasnim žicama i repetitivne vokalne matrice (slično loop-ovoma kod Renar), vodi melodije pevanja do najčešće neočekivanih razrešenja.
Dakle, ono što Sara Renar radi putem elektronskih pomagala, Meredith Monk radi uz pomoć onoga što joj je priroda dala. Nije da pokušavam da poredim uticajnu avangardnu umetnicu pedesetogodišnje karijere sa mladom pop-rock pevačicom, samo mi je interesantno kako se otkrića iz sfere muzičkih eksperimenata prenose na pop tržište, naravno izmenjena i prilagođena njegovim zahtevima. Nešto slično se događa i sa otkrićima iz fundamentalne nauke koja, prilagođena, takođe nalaze svoju komercijalnu primenu u svakodnevnom životu.
Nick Waterhouse – Never Twice
Ovaj uglađeni hipster buddyhollyjevskog pojavnog oblika svira retro muziku četrdesetih godina prošlog veka. Muziku koja bi bila preteča rock’n’rolla, taj stari rhythm&blues, nešto što je u tom vremenu o kojem govorim radio Louis Jordan. Ima mala razlika – Jordan je bio duhovit, zabavan i inovativan, Nick se trudi da bude hip (urban dictionary: cooler than cool, to je koren reči hipster), ali jeste prijatan za slušanje i ima jazz notu koju je i danas (ili baš naročito danas, kada je vrlo retka) lepo čuti.
Miranda Lambert – The Weight Of Those Wings
Miranda Lambert je kantri-pop zvezda. Doskora žena Blakea Sheltona, takođe kantri-pop zvezde. Njihov „razvod pred očima javnosti“ je očigledno bio bolan (kažu oni koji su bolje upućeni u problematiku da je svaki razvod bolan!) ali očigledno je bolan i taj period novostečene slobode posle razvoda na šta upućuje skoro genijalni naslov albuma, u prevodu “Težina tih krila“. Prvi disk duplog albuma zove se „The Nerve“ drugi „The Heart“, dakle, prvi govori o razvodu i kako ga preživeti, drugi o novoj vezi, (da malo tračarim!) sa Anderson Eastom, takođe muzičarem. Lambert je (ko)autorka dvadeset od dvadesetčetiri pesme ali je čak još dvadesettriosobe učestvovalo u komponovanju ovih pesama.
Koautorstvo je u kantri muzici, za razliku od svih ostalih žanrova, veoma rasprostranjeno. Malo sam proučavao njihove razloge za takav pristup. Objašnjenje je da je osnovna težnja da se napravi što bolja pesma, pa se biraju saradnici koji tome mogu doprineti. Neko je talentovan za smišljanje melodija, neko za reči pesama, neko daje predloge kako da se to odsvira, na kojim instrumentima, na koji način, nekad se jednostavno stvori „hemija“ između saradnika, sve varijante su dozvoljene, samo da pesma bude što je moguće bolja. Ali uvek poslednju reč ima inicijator saradnje. Kažu neki od najvećih kantri hitmejkera da bi mnogi hitovi koji imaju samo jednog autora bili još bolji da ih je radio tim. To sigurno važi za pop muziku (setimo se autorskih timova iz Brill Buildinga koji su vladali popom šezdesetih godina) dok ona autorska više polaže na izvornost i lični doživljaj, pa tu ipak ne bih insistirao na koautorastvu (osim kad je reč o bendovima). Pošto je Miranda Lambert kantri pop zvezda, njoj je, dakle, dozvoljeno da angažuje saradnike, ali kako je istovremeno i jaka autorska ličnost, ni sva ta sila saradnika nije uspela da umanji njen lični pečat koji je utisnula na ovu kolekciju pesama.
Već je pesma koja otvara album, „Runnin’ Just In Case“, pravo malo remek-delo iako je možda najmanje od svih u kantri maniru, pa moj favorit „Ugly Lights“ koji u ovoj konkurenciji dođe kao neki garažni rocker, pa Patsy Clineovska „To Learn Her“, pa funkoidna „Six Digrees Of Separation“, pa „Good Ol’ Days“ čiji je koautor u ovom nastavku „Eklektika“ već pominjani Brent Cobb, sve su to sasvim njene pesme, bez obzira ko je još učestvovao u njihovom nastajanju. Skoro da nema slabe pesme na albumu, pa nije ni čudo da je i ovaj, kao i prethodna četiri, odmah po objavljivanju uleteo u Top 10 Billboard Country liste uprkos tome što je produkcija „mutnija“, čitaj „rokerskija“ nego što je to uobičajeno za mejnstrim kantri. Na kraju moram da primetim da ova snažna i samosvesna žena svojim stavom i delovanjem više čini za žensku emancipaciju nego stotine feminističkih aktivistkinja.
Ovim šećerom koji je došao na kraju završavam deseti jubilarni nastavak „Eklektika“. Neke albume nisam detaljnije obradio, na primer, sasvim solidni Okkervil River – „Away“, pa Dawes – „We’re All Gonna Die“ o kome nemam tako loše mišljenje kao što ga ima Dragana E., zatim Aaron Neville-ov album „Apache“ koji je prijatno slušalačko iskustvo, ali je ipak samo još jedan album Aarona Nevillea. Bluz CeDell Davis na albumu „Even The Devil Gets The Blues“ je toliko konfekcijski da je i ovo šturo pominjanje usluga tom albumu. Chip Taylor i njegov CD „Little Brothers“ je najveće razočaranje meseca – najinteresantnija stvar na njemu je omot na kome je slika iz detinjstva njega (pravo ime James Voight) i dva njegova brata. Jedan je poznati glumac Jon Voight, drugi poznati geolog Barry Voight. Ovaj inače odlični kantautor je poznat i kao mecena mladih country/folk pevačica Kendell Carson i Carrie Rodriguez (ova druga ima odličan ovogodišnji album „Lola“). E, sad je stvarno kraj! Vidimo se ponovo početkom nove godine.
