Još nešto je interesantno u vezi nastanka punka, ali odmah da se ogradim, ovde govorim isključivo o britanskom punku, američki je sasvim druga priča koja će biti ispričana nekom drugom prilikom – taj muzički pravac koji se vezuje za pobunu mladih, nezaposlenih Engleza, za anarhiju, nihilizam i pobunu, nastao je – u butiku!!! 430 Kings Road je adresa, Vivian Westwood i Malcolm McLaren su vlasnici. Osnovan 1971. pod imenom „Let It Rock“ već 1972. menja ime i ciljnu grupu (od rokera ka bajkerima). Znači, ime mu je do 1974. bilo „Too Fast To Live, Too Young To Die“, od te godine jednostavno „Sex“ (kapirate odakle ime Pistolsima?) a od 1980. do danas Worlds End. Steve Jones i Paul Cook (gitarista i bubnjar Pistolsa) su „visili“ u i oko butika, skoro od samog početka njegovog rada, muvali su se tu i Sid Vicious, Marko Pirroni (Adam &The Ants), Gene October (Chelsea), Mark Stewart (The Pop Group) i drugi. U butiku je radila Jordan (Mooney), kasnije manekenka i glumica, koja je takoreći sasvim sama, svojim izborom frizure, onoga što će na sebe obući i kako će se našminkati, kreirala ono što će postati definicija punk-looka. No, sve se to svodilo na ćoškarenje i gubljenje vremena, dok se jednog dana 1975. godine nije pojavio u kraju novi lik (new kid on the block hehe) – devetnaestogodišnjak sa majicom priheftanom zihernadlama na kojoj je je pisalo „I Hate Pink Floyd“. To je tada imalo efekat isti kao kad neko danas u Srbiji kaže „Mrzim Novaka Đokovića“. Jednom rečju, svetogrđe. Nije se to još tako zvalo, ali njegov stav je bio izvorni „punk attitude“. Nije ni čudo – momak se zvao John Lydon, i tada još nije usvojio ime po kome je postao opštepoznat – Johnny Rotten. Ali, hajde da vidimo zašto Johnny mrzi Floyde?

Evo ovako - nalazimo se na sredini sedamdesetih.Progresivni rock u punom jeku. Pink Floyd, Yes, Genesis, Emerson, Lake & Palmer, King Crimson su na vrhuncu popularnosti. Rock muzika nikad nije bila složenija niti sličnija klasičnoj muzici. Kod većine nabrojanih grupa izbačena je svaka natruha bluza i ritmova afričkog porekla (ne i kod Floyda – diskutabilno je da li oni uopšte pripadaju ovom pravcu, i po tematici i po muzici. Jedino po čemu pripadaju, pored pretencioznosti,je odvojenost od baze – njih ćete teško zamisliti da sede u lokalnom pubu i piju pivo sa momcima iz kraja!). To je bila „bela“ muzika za bele ljude viših društvenih klasa. Daleko od toga da su muzičari prog-rock grupa zastupali rasizam u bilo kojoj formi, oni se jednostavno nisu bavili ni tom, niti bilo kojom drugom ovozemaljskom temom. Bili su daleko iznad toga. Pogledajte omote njihovih ploča (recimo one koje je radio Roger Dean za Yes) pa će vam biti jasnija tematika kojom su se bavili. Od međuzvezdane vožnje do šetnje po okeanskom dnu često nas je delilo samo nekoliko rilni vinila. Za dočaravanje takvih apstrakcija bilo je neophodno neupitno sviračko umeće potvrđeno diplomom po mogućstvu konzervatorijuma, mada je i srednja muzička mogla da prođe. Referiranje na klasičnu muziku i obrade kompozicija klasičnih kompozitora bile su uobičajena stvar. Robert Fripp je ovom izjavom lepo objasnio prog-rock „ Mene je zanimalo kako da preuzmem energiju i duh rock muzike i primijenim na muziku koja se nadovezuje na temelje evropske harmonijske tradicije. Drugim riječima, kako bi Hendrix zvučalo da svira Bartóka?“ Uz moj dodatak da većini grupa pripadnika ovog žanra Hendrix baš ne bi bio prva asocijacija na instrumentalno umeće.

Frippova grupa King Crimson je na svom drugom albumu svoju pesmu „Devil’s Triangle“ bazirala na prvom stavu „Mars, The Bringer of War“ Gustav Holstove kompozicije „The Planets“ napisane 1914-1916. O triju „Emerson, Lake & Palmer“ da i ne govorimo. Oni su čitav jedan album posvetili delu Modesta Musorgskog „Pictures From An Exhibition“, snimili su i kompozicije savremenog američkog kompozitora Aarona Copelanda (Fanfare for the Common Man) ali i Bele Bartoka i Leona Janačeka. Yes su izvodili Brahmsa, a Genesis i Jethro Tull Bacha. Originalne kompozicije ovih grupa težile su što većoj sličnosti sa svojim uzorima iz klasične muzike. Logično je, dakle, da se u Britaniji prog-rock nalazio u rukama skoro stopostotno belih momaka iz više-srednje i visoke klase – radnička deca nisu imala niti su mogla imati klasično muzičko obrazovanje i skupe instrumente, neophodne za izvođenje prog-rocka. Ali, gde su koreni pojave klasične muzike u rocku? Sa moje tačke gledišta, sve je počelo sa Bitlsima, njihovim čuvenim albumom „Sgt.Pepper’s Lonely Hearts Club band“ i sve većim uplivom George Martinovih aranžersko-producentskih zahvata u njihove pesme. To je bio prapočetak uvođenja metoda klasične muzike u rock. Poslušajte, recimo, „She’s Leaving Home“. Tu nema ni „R“ od rocka. Naravno, ta pesma je daleko od monstrum-pesama koje je prog-rock iznedrio na svom „peaku“ ali je sasvim jasno vidljiv uticaj klasične muzike.Ali, ostavimo sad Bitlse, oni će, sa svojim arhineprijateljima Stounsima, dobiti poseban tekst jednog dana.

Vratimo se na prog-rock. Kao što rekoh, on suvereno je vladao muzičkom scenom sredinom sedamdesetih. Jedini konkurenti su mu bili Glam rock (T.Rex, Slade, Gary Glitter, Sweet pa i David Bowie u Ziggy Stardust inkarnaciji) kao muzika tinejdžera koja je zaposela vrhove top lista singlova, Hard-rock (Deep Purple, Black Sabbath, Uriah Heep, pa i Led Zeppelin, iako su oni stvarali prilično kompleksnu muziku koja je preko engleskog folka, takođe, u nekim trenucima, koketirala sa klasikom) kao muzika nižih društvenih slojeva koja je delila pozicije na listama albuma sa Prog rockom i Pub rock (Dr.Feelgood, Brinsley Schwartz, Kilburn & the High Roads, Eddie & the Hot Rods, 101’s – prva grupa Joe Strummera iz The Clash) koji je uglavnom bio ispod radara šire publike, to jest daleko od top lista, ali ga pominjem kao prethodnika punka. Taj i takav Prog rock, koji nije bio u dodiru sa britanskom stvarnošću kojom su u to vreme dominirali dugotrajni štrajkovi radnika, međurasne tenzije i ubrzano raslojavanje društva, mogao je samo da iritira dezorjentisanu mladež. Naravno da su društveno-politički odnosi u korenu svih promena – Prog rock i Punk su samo muzičke manifestacije klasne borbe koja se odvijala u britanskom društvu. A priča o punku koji je nastao u butiku pojašnjava samo biće kapitalizma – taj političko-ekonomski sistem ima u sebe ugrađenu sposobnost da svaku pobunu kao težnju za njegovim ukidanjem, asimiluje u sebe pretvorivši je u još jedan način ostvarivanja profita, kako za bundžije koje se time pacifikuju i postaju deo sistema, tako i za sam sistem.

Da zaključim – dobro je konstatovao moj fb prijatelj Milan Jovanović da nastanak punka ima veze sa društveno političkom situacijom, kao što sve što se događa ima veze sa istom. Još jednu stvar bih dodao. Kako izgleda, postoji težnja bilo kog procesa da se komplikuje. Uvek se kreće od prostog, da bi, kako vreme prolazi, stvari postajale komplikovanije. Recimo evolucija, ili nešto jednostavnije, kao što je operativni sistem na našim kompjuterima, Windows (ili Linux, ako više volite). Taj je princip vidljiv i kod rock muzike. Od početnih jednostavnih formi iz pedesetih, preko sve složenijih u šezdesetim, stigli smo do krajnje složenih u sedamdesetim. Onda dolazi resetovanje! Ne znam da li će do reseta doći u slučaju evolucije (sasvim moguće samouništenje najsloženije forme života koje će ceo proces vratiti na početak!) i Windowsa, ali u slučaju rocka bilo ih je dva – prvo punk pa grunge. Ako bismo na osnovu reseta rock muzike izvodili zaključke mogli bismo da kažemo da se posle svakog reseta startuje sa malo složenije početne pozicije od prethodne, dakle, ne startuje se svaki put od nule. Ipak je to na neki način utešno.

Razjasniću na kraju i moj lični odnos prema ova dva muzička pravca, da ne ostavljam za sobom nepotrebne nedoumice. Zlatne godine prog-rocka i početak punka su me zatekli u gimnaziji (1972-76) koju sam završio sa nepunih osamnaest. Idealne godine da mlad čovek postane deo pokreta kakav je punk (znate ono, kreiranje svog identiteta suprotstavljenog roditeljskom autoritetu, drugim rečima, pripadnost grupi srodnih mladih ljudi kao manifestacija odrastanja– navijači, fanovi nekog muzičkog pravca, „geeks and nerds“...u koju ćete grupu sami izaberite, jedino u poslednju ne možete po svojoj volji, u nju vas drugi ubacuju!). Međutim, to se u mom slučaju nije dogodilo. I tada i danas, gnušao sam se bilo kakve ukalupljenosti, jednoobraznosti – nije me privlačila vojna, ali ni pankerska ili bilo koja druga uniforma. Uvek me je uniformisanost asocirala na totalitarizam – mi, koji izgledamo i mislimo tako i tako, mi smo uvek u pravu i svako ko ne izgleda i ne misli kao mi naš je neprijatelj!To nije model ponašanja koji mi je blizak. Uprkos tome, kada sam tada razmišljao ko mi je simpatičniji, neuniformisani prog-rockeri ili uniformisani punkeri, birao sam ipak punkere. Ne zaboravite, to su bile sedamdesete, najbolje godine socijalizma jugoslovenskog tipa (verovatno najbolje godine socijalizma ikad i igde!) a ti Londonski punkeri su mi iz daljine Beograda izgledali poput revolucionara o kojima smo učili iz naših čitanki, koji se bore protiv „sile i nepravde“, za razliku od prog-rockera koji su asocirali na mrsku buržoaziju!

Ipak, razlog za preferiranje punka u odnosu na simfo-rock (tako smo ga tada zvali) nije bio, bar ne na svesnom nivou, ideološke prirode, već pre svega muzičke. Prog-rock je za jednog „hormonca“ bio, prosto rečeno – dosadan. Bio, i ostao i danas, kad su hormoni sasvim dobro iznivelisani (lekovima – ali iznivelisani!). Ni danas ne bih mogao da izdvojim (opet, ne računajući Floyde) neku ploču, čak i pesmu koja mi se baš, baš sviđa, a da ostaje u granicama žanra. Možda „Lucky Man“ Greg Lake-a, ili album King Crimsona „In the Court of...“, možda neki delovi „Tales From Topografic Ocean“ od grupe Yes.

Opet kažem, Pink Floyd su druga priča. U ono vreme ih uopšte nisam odvajao od ostalih prog-rockera (bili su mi podjednako mrski), danas mi se pak čini da uopšte ne pripadaju tom pravcu, bar u periodu od 1973-79 (od „The Dark Side of The Moon do The Wall). Prethodni period, od odlaska Syd Barretta do „Dark Side...“ bi se, pak, komotno mogao definisati kao prog-rock i o njemu ne bih imao mnogo toga lepog da kažem, što važi za post-Waters fazu u još većoj meri. Što se punkera tiče, nisu ni njihovi vrhunski dometi odoleli zubu vremena. Ko danas sluša „Never Mind The Bollocks“? The Clash svakako bolje prolazi, ali više oni kasniji albumi, od „London Calling“ kada su postali pop-rock bend. A treći član svetog trojstva britanskog punka prve generacije The Jam? Iako muzički najkvalitetniji, danas se najmanje pominju i slušaju. Možda zato što je njihov lider Paul Weller, koji je i danas aktivan, svojim potonjim radom „poklopio“ prva izdanja svoje matične grupe. Verujte mi, vredi se potsetiti i na njih – probajte sa „Down At The Tube Station At Midnight“ na primer.

Punk mi je bio draži zbog proste činjenice da je, za razliku od prog-rocka koji se uglavnom oslanjao na klasičnu muziku, iznikao iz rokenrol tradicije. Tako su Sex Pistolsi kao osnovu svojih pesama koristili hard-rock i glam-rock, The Clash reggae, koji je tada u jamajčanskim četvrtima Londona (Brixton) bio u usponu (Marley je bio u punoj snazi!) a The Jam, koji su bili nastavak Mod-pokreta šezdesetih, Motown soul. Mora se pomenuti i Sham 69, bend čija je muzika prototip punka u užem smislu – furiozni ritam uz horske navijačke napeve. Sa njima su išli i Skinheadsi, i levi i desni i apolitični. Skroz ženski bend The Slits ne mogu da preskočim – one su uvele dašak avangarde i eksperimenta u punk. Ispunile su jedan od osnovnih punk postulata – da svako može da osnuje bend. Nisu znale da sviraju svoje instrumente ali su to ipak činile sa toliko strasti i uverenja da se njihov prvi album „Cut“ može i danas slušati sa uživanjem.

Najvažnija prednost punka je to što je taj pokret bio početak, prog-rock je, naprotiv, bio kraj jednog procesa razvoja popularne muzike. Slepa ulica iz koje nema dalje. Punk se, pak, ubrzano razvijao. Vrlo brzo je usledio new wave (novi talas) čiji se jedan krak transformisao u elektro-pop, a drugi, mračniji i teži u, šta bi drugo nego prog-rock nove generacije (pogledaj veći deo izdanja 4AD etikete). Rekao sam vam, procesi teže da postanu komplikovaniji. Procesi postaju komplikovaniji a moji tekstovi sve duži! Prelazimo odmah na tekuću muzičku produkciju u kojoj ima za svakoga po nešto, pa čak i za pristalice prog-rocka i punka!

Shannon McNally – Black Irish

„Black Irish“ počinje kao „bluesy“ album. Prve dve pesme su gitarski bluz srednjeg tempa, iako je prva Rodney Crowellova a druga Stevie Wonderova pesma. Treća, Banshee Moan“ usporava, što nije ni čudo s obzirom na ono o čemu pesma govori. Groove je izražen u „I Went to the Well“ a sola na gitari ne bi se postidela ni Samantha Fish. Nisam siguran da ga Shannon svira ali se nadam da je to tačno. Sledeća, „Roll Away the Stone“ je onaj stevierayvaughnovski zahuktali blues koji prelazi u soul. Glisanda na klavijaturama, sola na gitari, ženski prateći vokali – baš se zakuvalo!Na poslednje tri pomenute Shannon je koautor sa Rodney Crowellom (koji je i producent ovog albuma), Carry Hudson i Garryjem Burnsideom, tim redom. Ostale pesme su obrade, u rasponu od Muddy Watersa do „Pops“ Staplesa. Dakle, Americana u najširem smislu te reči – blues, soul, r&b, country, folk – sve to pokriva bez problema Sharon McNally svojim baršunastim glasom i gitarom. Načitana ženska, što bi se reklo! Šuška se da bi najesen mogla da poseti naše krajeve, kažem vam da biste se na vreme pripremili. Takva prilika se ne propušta. (7.0/10)

Jack Grelle – Got Dressed Up To Be Let Down

Ne znam ništa o Jacku Grelleu, znam samo, na osnovu onoga što sam čuo, da je u pitanju ono što se zove honky-tonk, i to odličan. Zato ću odstupiti od običaja da pišem samo o novim izdanjima, reći ću neku reč i o ovom prošlogodišnjem. Jack Grelle album otvara odlučno, pesmom srednjeg tempa „Heart’s for Mine“, urađenom opušteno, u maniru „Sultans of Swing“ Dire Straitsa, u drugoj ubacuje harmoniku (ne tako karakternu kao što je Flaco Jimenezova, ali može da prođe!) čisto da začini baladu posvećenu svojoj baki „Birthday Cards“ a treća, naslovna, je živahni kaubojski broj. „Hilltop of Sand“ je odličan duet ali nisam uspeo da saznam ko je ženski vokal. Treba pomenuti i aktivističku „Changes Never Made“ o ubistvu crnog tinejdžera u Fergusonu, Missouri, koje je pokrenulo one masovne proteste širom USA prošle godine. U „These Walls“ dominira slide gitara. „New Mexico“ je pravi honky-tonk sa vidljivim meksičkim uticajima. Istakao sam samo pesme koje su mi se najviše svidele, ali ni ostale nisu za bacanje. Vrlo dobar album koji je skrenuo pažnju na Jack Grellea kome sada preostaje obaj teži deo posla – da svojim sledećim ostvarenjem tu pažnju pretvori u poštovanje!(8.0/10)

Antonio Gramentieri – Don Antonio

„Prijatelj mog prijatelja je moj prijatelj“, tako kaže stara indijanska (?) poslovica, a ja tvrdnju izrečenu u njoj potpuno uvažavam. Dakle, iako se lično ne poznajemo, prijatelj Gvida i Toma sa kotorskog SeaRock festivala, prijatelj Vittoria La Pietre iz Sore, velikog ljubitelja i poznavaoca balkanske i svake druge amerikane, prijatelj Dan Stuarta, Howe Gelba i Alejandra Escoveda, je itekako i moj prijatelj. I da je snimio najgori album na svetu dobio bi pozitivnu recenziju. Ali, njegov album „Don Antonio“ je daleko od toga. Sasvim suprotno, to je verovatno najbolji album mediteranske amerikane ikad snimljen. Nema ih mnogo snimljenih u tom podžanru, to je istina, ali... Poslušajte ga, to je mali lični vodič kroz italijansku muziku proteklog veka propuštenu kroz amerikana filter.

Ima tu dalekih odjeka narodnih plesova kao što je tarantella ili furlana, ima pesama koje asociraju na jadranske terase sa svojim podijumima za ples, ima džeza iz plesnih dvorana pedesetih godina, malo malo pa se probija asocijacija na San Remo festivale zabavne muzike toliko popularne šezdesetih i sedamdesetih, ima reminiscencija na poslednje, oproštajne večeri uz gitaru nečijih davnih letovanja provedenih na morskoj obali...plimu nostalgije izaziva slušanje ove ploče, nostalgije koja je dodatno naglašena odlomcima iz starih radio programa i žamorom iz plesnih dvorana koji se čuju povremeno između pesama. Ili se čuju samo u mojoj glavi...nisam više siguran!

Gramentieri, izvanredni gitarista, koga ne biraju slučajno za pratioca i saradnika svi mogući američki amerikana artisti koji dolaze u Evropu, uspeo je da izbegne sve ego-tripove tako karakteristične za solo-gitariste koji snimaju svoje solo albume. Sebe i svoj instrument je potpuno povukao u pozadinu ali taj čin je, paradoksalno, proizveo potpuno suprotan efekat. Tim pristupom Antonio Gramentieri i njegova gitara su tek zablistali punim sjajem – bogata zvučna slika pokazuje njegovo aranžersko majstorstvo i izuzetnu muzikalnost, dosledno sprovedeni koncept pokazuje njegovu muzičku viziju u kojoj je gitara, iako tek povremeno izbija u prvi plan, ipak, i početak i kraj njegovog sveta. I bukvalno – u najlepšim momentima ploče, prvoj pesmi „Adelita“ i poslednjoj „Sunset, Adriatico“ ona igra glavnu ulogu.

Kapa dole, Don Antonio! (8.0/10)

Dalton Domino – Corners

Teksaški Red Dirt Country je hvalabogu živ i zdrav, znači, likovi poput Wade Bowena, Stoney LaRuea ili Ray Willie Hubbarda još uvek špartaju širokim prostranstvima severa Lone Statea i mukotrpno zarađuju za hleb nasušni svirajući tu vrstu countryja koju neiskusnio često brkaju sa Southern Rockom (iako, realno, i nema neke razlike!). Nova zvezda žanra koji i van Teksasa dobija sve više pristalica je, kao i mnogi drugi, iz Lubbocka. Lubbock je još od Buddy Hollyja jak muzički centar. Dalton Domino (čovek sa takvim imenom jednostavno mora da uspe!) i njegov Front Porch Family Band su prvi album „1806“ izdali 2015-te, ali moram priznati da mi je promakao. Preslušao sam ga tek sada sa drugim, „Corners“. Prvi je „mekši“ više singer/songrajterski, drugi je više bendovski, tvrđi u zvuku i više vuče na southern rock sa soul elementima nego na country, bar što se tiče muzičke pratnje. Tekstovi su, međutim, country.

Priča Daltona Domina je slična priči Jasona Isbella – između prvog i drugog albuma postao je „čist“ – izašao iz droga i alkohola i celo to iskustvo opevao na albumu „Corners“. Prva pesma „The River“ bi još možda mogla nekog da zavara da se radi o kolekciji balada ali sledeće četiri bi i gluvog naterale da oseti vibracije koje te pesme emituju. Žestoka rock svirka je u pitanju. Tek šesta pesma, „Rain“, donosi smirenje ali samo privremeno. Rock’n’Roll po imenu „Sixteen Years“ nas budi iz letargije. Za tu pesmu su odgovorni pored Daltona i Charlie Stout i RC Edwards iz Turnpike Troubadours. Slede još dve brže stvari i na kraju još jedna balada, prilično čudna „Monsters“. Čudna u produkcijskom smislu, rađena tako što su nasnimavani zvukovi sloj po sloj. Uopšte, produkcija koju su potpisali Nick Jay and Jay Saldana je vrlo nekarakteristična za country. Nema slide gitara, violina i ostalih country začina. Ritmička osnova dominira što i ne čudi ako se zna da su producenti, redom kojim su navedeni, basista i bubnjar. Uspeli su da sasvim rokerskim alatima i trikovima snime country album. Album zvuči kao rock, ali znate i osećate da je u pitanju čist country album. To je za Dalton Domina mač sa dve oštrice (kao što je bio i za Sam Outlawa, ranije ove godine). Previše country za rock publiku, previše rock za kantri fanove. Ali sasvim dobar za stare eklektike poput mene. (8.0/10)

John Murry – A Short History Of Decay

Posle genijalnog albuma iz 2012. i EP-ja na kojem je bar jedna isto tako genijalna pesma („Glass Slipper“) kakvi se snimaju samo kad si na rubu života (ali bukvalno!), pa smrti producenta i prijatelja Tima Mooneyja koji ga je radio, dobrovoljnog izgnanstva u Irsku uz povremeno pojavljivanje tu i tamo, evo Johna Murryja nazad! Oporavljen, ojačan? Nije sigurno da je tako. Još deluje ranjivo, još je krhak taj duševni mir koji je, kao, uspostavio. Posle onog krika očajnika na prethodnom albumu „The Graceless Age“, posle erupcije vulkana svojih potiskivanih osećanja, erupcije posle koje se, evo, ni posle pet godina pepeo nije slegao, niti užarena lava sasvim ohladila, erupcije koja je zbrisala pred sobom sve što je živo - nešto je ipak ostalo živo. Nešto se, ispod te lave i tog pepela mrda. Mrda se, mrda, ali vrlo oprezno. Kao da hoda po jajima, kao lečeni alkoholičar kome se svakodnevno nudi da popije jednu „nije to ništa, samo jeeednu!“ a ovaj to vešto eskivira, tako Murry ide kroz svoje nove pesme. Kao da namerno neće da otvara rane, kao da neće da previše preispituje prošlost. „Sad mi je dobro, guram nekako“, taj fazon. Neće da zaseče duboko, jer i ovako je dovoljno bolno. Valjda misli – jedva sam se ponovo sastavio koliko-toliko, bolje da ne kvarim. Ali, kako je i sam rekao u gore pomenutoj pesmi „...but the war ain’t ever over, ’till it’s won!". Izgleda da taj rat koji sa samim sobom vodi John Murry još nije dobijen! Bez obzira na sve to, meni, nemilosrdnom slušaocu, notornom uživaocu u patnjama drugih ljudi, bar onih koji su o tome spremni da javno pevaju, malo smeta nedostatak adrenalina u ovim pesmama – one kao da su pisane pod sedativima, ili još preciznije, antidepresivima čija doza nije dovoljno dobro pogođena, pa nema onog krešenda emocija koga ima u izobilju na prethodnim njegovim izdanjima. Ovo nije raspad sistema, ovo je tek kontrolisana tuga. Ipak, i nešto slabije Murryjevo ostvarenje od prethodnih, dovoljno je dobro da lagano zauzme mesto među prvih deset ovogodišnje produkcije. (8.2/10)

Scott Cook – Further Down The Line

Pravi kantri bariton ima Scott Cook. Prvo se primeti ta činjenica, ali odmah zatim u oči upadaju pesme koje su veoma tečne, prosto klize svojim putem. Scott barata samo bazičnim osećanjima i jednostavnim pričama. Nema intelektualiziranja, nema kvazipsihologije, nema moralizatorskih pridika. To ponekad ume da prija. Meni to uvek prija. Nama, ljudima sa Balkana, životi umeju da budu vrlo komplikovani, što našom sopstvenom, što tuđom zaslugom – komplikacije su uglavnom vezane za materijalne prilike – živi se teško i u miru, čovek je prinuđen da se snalazi, a tek kad, malo, malo pa dođe rat, tek tada vidimo svoga boga. U srećnijim zemljama nije tako – život običnog, skromnog čoveka je jednostavniji, može ponekad sebi da priušti i dokolicu – to je ono kad se čovek opusti, kad pusti mozak na otavu, spokojan, bez urgentnih materijalnih problema koji ga muče. Te misli mi se javljaju dok slušam reči Scotta Cooka „I’m a better person when I’m hangin’ with dogs and kids...“, dok ga zamišljam kako sedi ispod drveta na nekoj farmi na (kanadskom) srednjem zapadu okružen musavom dečicom i mršavim psima koji se okolo jurcaju po prašini (snežnoj!?!). Romantik je u duši Scott Cook, on još uvek veruje da pesma može promeniti tebe a ti svet. I da ima smisla truditi se da budeš dobar čovek (šta god to značilo). Jednostavne melodije, tople i spokojne dođu kao melem na ranu posle burnog dana. Muzika tog Kanađanina podsetila me na TV seriju „Road To Avonlea“ koja opisuje njegovu domovinu sa početka prošlog veka idiličnim tonovima. Nostalgija kod mene uvek dobro prolazi. (8.0/10)

Ani DiFranco – Binary

Nova Ani DiFranco počinje nekim čudnim napevom, potpuno nekarakterističnim za nju – pomalo afrički zvuči. Već sledeća pesma, „Pacifist’s Lament“ je prava Ani, i po tematici koja je već iz naslova očita, i po muzici. Trećom pesmom „Zizzing“ dominira bas, malo vuče na Joni Mitchell iz „Hissiong of the Summer Lawns“ faze, meni je super „legla“. I sledećih nekoliko pesama je u tom maniru. Bas dominira, „kuvanje“ je prisutno, melodije iscepkane. Zvuči funky a nije funk. I tako do kraja albuma. OK je to, ali nije esencijalno. (7.4/10)

Feral Ohms – Feral Ohms

Pankerska vožnja i metalsko pevanje karakterišu ovaj bend iz Oaklanda, California. Ethan Miller se zove gitarista, pevač i vođa grupe. Ne znam zašto uopšte pišem o njima. Hibrid panka i metala koji više vuče na metal. Ima li kombinacije koja bi mi se manje svidela? Teško! (4.0/10)

King Gizzard & The Lizard Wizard – Murder of the Universe

Trostruki album australijskih veselnika čudnog imena ne ostavlja nikakvu sumnju da bi bio idealan soundtrack za neki od sci-fi filmova legendarnog Ed Wooda, najgoreg režisera na svetu. Njegov film „Plan 9 From Outer Space“ bi bio moj prvi predlog. Beskajno intrigantan album bar za one širokih vidika, lišen bilo kakvih pretenzija da vam se svidi, u svojoj rogobatnoj nespretnosti posle nekog vremena, ali samo pod uslovom da ste dobro raspoloženi, postane vam drag. Ali, ako ste nervozni, napeti, imaće na vas potpuno suprotan efekat – iznerviraće vas. Ako sledimo estetiku Ed Wooda, tražićemo od ovog albuma posvećeni amaterizam koji mora biti vidljiv na prvi pogled. Koketiranje sa kičem, glumatanje, loša montaža to jest produkcija, preterivanja svih vrsta, insistiranje na lošim šalama (nazoveš pesme „Altered Beast“ i „Alter Me“, i to ponoviš četiri puta!), sve to mora biti prisutno. I jeste, hvala bogu, prisutno. I rastegnuto na tri diska. Pitanje je da li bi se i sam Ed Wood drznuo na tako nešto.

Tri stava na tri diska. Prvi stav, koga ćemo nazvati „Altered beast - Alter Me“ je baziran na kompjuterskoj Sega igrici sa kraja osamdesetih „Altered Beast“ ne samo sadržajem nego i muzički – jednostavna pankoidna svirka koja priziva 8-bitnu kompjuterski generisanu muziku karakterističnu za prve igračke konzole. Drugi stav, „The Lord of Lightning vs Balrog“ je najprijatniji za slušanje, skoro pa konvencionalni punkoidni rock. I na prvom i na drugom CD-u sve vreme je prisutna naratorka Leah Senior čiji sam solo album Pretty Faces ocenio u prošlom izdanju dnevnika. Treći stav ove rock-simfonije se zove „Han-Tyumi and the Murder of the Universe“ s tim da je rečeni Han-Tyumi kiborg, produžena (mehanička) ruka čovečanstva u digitalnom svetu budućnosti. Koncept je veoma sličan, kod Ed Wooda u istom filmu možemo videti vampire, vanzemaljce i Frankenštajna u različitim međusobnim odnosima koji su više nego bizarni, kod Stu Mackenziea i ortaka iz King Gizzarda kolaži koje prave su podjednako čudni: mutirane životinje, kiborzi, balrog (ko je ili šta je balrog niko ne zna), lord of lightning, gomila nadrealnih kreatura iz, od njih samih izmišljenog, mitološkog sveta. Skoro da ih ima više nego u onoj našoj knjizi „Ale i Bauci“, sa bićima iz slovenske mitologije.

Muzike što se tiče, takva zamešancija prog-rocka, punka i weird-folka ne može biti slučajna. Namera njenih autora je da šokira i da privuče mlade hipstere sa umetničkih fakulteta koji bi u tim krivo sraslim elementima trebalo da nađu nešto što ekscitira njihove blazirane ukuse. Eto, to je jedan od kasnih, dekadentnih izdanaka prog-rocka o kojem sam u uvodu govorio. Možda su ljudi koji su ovaj album pravili stvarno ovoliko čudni, ali nisam u to baš siguran. Biće da tu ima i dosta kalkulisanja. Tako bar kaže moj stomak. Kaže još, teško će ovo svariti. (6.0/10)

Sammy Brue – I Am Nice

To je onaj mršavi, dugokosi dečak sa naočarima, izuzetno talentovan da napravi pesmu. Sada mu je šesnaest a prvi put sam ga čuo i video na nekom YouTube klipu kako izvodi svoju pesmu „East Nashville, TN“, zaista izvanrednu pesmu, i to onim visokim kantri glasom (high lonesome sound sa trinaest godina? – neverovatno!!!) „Bye bye baby, stay away from me, I’m moving down to East Nashville, Tennessee...“ rekao je tada mlađahni Sammy ali ipak nije ispunio svoje obećanje. Stigao je do gradića Florencea u Alabami, do čuvenog FAME studija u Muscle Shoalsu koji postoji još od pedesetih godina prošlog veka i nema ko u njemu nije snimao. Ovaj album su producirali John Paul White iz Civil Warsa i Ben Tanner iz Alabama Shakesa a Justin Townes Earle mu je bio mentor. Dal’ zbog studija il’ zbog čega, prvih nekoliko pesama imaju jak prizvuk pedesetih, uključujući i karakteristične prateće vokale. Pomalo sam iznenađen, jer mi se činilo da će Brue napraviti karijeru u country muzici.

Na ovom albumu countryja ima u tragovima – uglavnom je u pitanju rock. Balade i brže stvari, sa timbrom i rasponom glasa mladog Dylana, i jakim refrenima. Reči pesama su sasvim u skladu sa uzrastom onoga ko ih izgovara – ja tu ne bih imao primedbe. Pitanje je samo koliko mu koristi to što ga muzički mediji poput Rolling Stonea proglašavaju čudom od deteta (child prodigy,kažu). Bojim se da mu to ne bude preveliko opterećenje u daljem radu. Ovo što je do sada uradio je dobro, ali ne bi valjalo da ga se dočepaju sveznalci iz muzičkog biznisa koji bi mogli da mu ubiju spontanost i tu neku vrstu naivnosti, ili, bolje rečeno, čednosti, koja dobro prolazi kod publike, bar dok je ovoliko mlad. Znatiželjan sam da vidim kako će se dalje kretati njegova karijera ali ovaj album mi je već znak upozorenja – na njemu nema bolje pesme od one gore pomenute sa YouTubea. Najbliža joj je „Control Freak“ koja pomalo vuče na Alanis Morissette, iako je znatno rokerskija. Ocenom koju dajem želim da obezbedim njegovo prisustvo u top 100 za 2017-tu godinu. Da mogu jednog dana, kad postane slavan, da se hvalim da sam dobro procenio njegove mogućnosti. (8.0/10)

Glen Campbell – Adios

Ode i Wichita Lineman. Nema ga više na svojoj trasi. Nekoliko dana pošto sam, preslušavajući ovaj album, saznao da od 2011. boluje od Alzheimerove bolesti i da je već rekao zbogom javnim nastupima, stiže vest da je rekao adios i životu. Glen Campbell je jedna od onih ličnosti koje svojim opusom definišu žanrove kojima pripadaju i istovremeno prevazilaze njihove granice. Nije to nikakva magija koju poseduju takvi likovi – oni poseduju kvalitet koji čuju i oni koji to neće ili ne žele. Besmisleno je u ovom trenutku analizirati njegov poslednji album, ali, trebalo bi da ga poslušate i potrudite se da nabavite deluxe izdanje koje pored dvanaest pesama koje ga čine ima dodatak u vidu cd-a sa njegovim najvećim hitovima. Autor njegova najveća tri hita Jimmy Webb je napisao divan nekrolog koji mnogo toga govori o značaju Glen Campbella, čoveka koji je imao 21 top 40 hit na Billboardovim listama. Malo je mnogo poznatijih imena kojima je to pošlo za rukom! Ovoga puta bez ocene. Počivaj u miru, Glen.

Preslušao sam (i ocenio) još i ovo:

Algiers – The Underside of Power (7.0/10); Edgar Jones – The Songs of Day and Night (6.0/10); Wavves – You’re Welcome (5.5/10); My Buddy Moose – IV (7.6/10); Lorde – Melodrama (5.0/10); Gretchen Wilson – Ready To Get Rowdy (6.8/10); Aldous Harding – Party (7.8/10); Jeff Tweedy – Together at Last (7.4/10); Sarah Jane Scouten – When The Bloom Falls From The Rose (8.0/10); Banditos – Visionland (7.6/10); Rev.Sekou – In Times like These (6.6/10); Justin Townes Earle – Kids In The Street (8.0/10); John Wesley Coleman III – Microwave Dreams (7.8/10); The Secret Sisters – You Don’t Owe Me Anymore (7.6/10); The Garbage and the Flowers – The Deep Niche (7.0/10); The Deslondes – Hurry Home (7.6/10); Legendary Shack Shakers – After You’ve Gone (7.5/10); Royal Blood – How Did We Get So Dark? (6.8/10); Low Cut Connie – Dirty Pictures (Part 1) (8.0/10); Mere Women – Big Skies (6.4/10); The Hooten Hallers - The Hooten Hallers (7.0/10); Raoul Vignal – The Silver Veil (7.5/10); Greg Wickham – If I Left This World (5.0/10); Lana Del Rey – Lust For Life (7.8/10); Lauren Barth – Forager (8.1/10); Kathryn Williams – Songs From the Novel „Greatest Hits“ (7.4/10); Emily Maguire – A Bit of Blue (7.4/10); Needles//Pins – Good Night, Tomorrow (7.6/10); Scott Nolan – Silverhill (8.0/10); Sean Rowe – New Lore (7.0/10); Sean Wheeler – Sand In My Blood (8.1/10).

To je sve za ovaj put. Sezona je godišnjih odmora, pa će ovaj i sledeći nastavak dnevnika „pokrivati“ po mesec i po dana. Biće, dakle, dovoljno vremena da sve ovo pročitate!