Walkabouts Chrisa Eckmana su, kako on kaže, bili po svemu deo te scene osim po vrsti muzike koju su svirali. Ja bih rekao ovako: sve je bilo lepo i krasno dok nije došlo do svetskog uspeha Nirvane, Pearl Jama, Soundgardena i Stone Temple Pilotsa 1991. Tada dolazi do raslojavanja scene – do juče su svi tavorili u anonimnosti, onda odjednom jedni postaju mega zvezde, drugi ostaju tamo gde su bili. Kaže opet Eckman, kad ga je neko iz publike pitao za Chris Cornella: bili smo deo scene, išli jedni drugima na koncerte, družili se, ali, nisam ga video od 1991. Uprkos tome što je i Eckman nešto kasnije sa Walkaboutsima postigao uspeh, naročito u Evropi, ipak nikada nije poput Cornella, postao megazvezda, i putevi im se više nisu ukrstili. Moja poenta je da scena postoji samo dok su svi istog ranga, istog nivoa uspeha, istog finansijskog statusa. Onaj ko iskoči, nije više deo scene. Ne samo zbog sujete, ljubomore i sličnih negativnosti (da se ne lažemo, toga sigurno ima!), već i po prirodi stvari. Počneš da nastupaš na drugim mestima (za više publike), svirke su sve češće van tvog grada, sve manje vremena imaš za druženje i posećivanje koncerata drugih izvođača.

Može se govoriti o muzičkoj sceni (scenama) i u našem regionu i to u širem i užem smislu. Regionalnu muzičku scenu u širem smislu čine svi oni koji se bave muzikom, ali mi ćemo se ograničiti na priču o alternativnoj sceni. Kad govorimo o sceni uvek su u igri geografska i žanrovska komponenta. Tako imamo hrvatsku kantautorsku scenu i srpsku amerikana scenu koje su žanrovski vrlo bliske ali ipak postoje razlike (ova druga mnogo više koristi engleski jezik) i koje su prilično povezane (mnogo više nego bilo šta drugo što ima prefiks “hrvatski” odnosno “srpski”), čiji pripadnici dolaze jedni drugima na koncerte, organizuju jedni drugima svirke, imaju zajedničke projekte (setimo se serije kompilacija “Bistro na rubu šume”). Dobro su povezani i pripadnici punk – new vawe scene koji sarađuju na sličan način. Verovatno to važi i za hip-hopere ili elektropop izvođače, ali to slabije pratim pa ne mogu da tvrdim.

Interesantno je pitanje razvijenosti muzičke scene u pojedinim gradovima. Obično je najrazvijenija u glavnim gradovima država, što nije uvek slučaj. Recimo, u Crnoj Gori – Nikšić ima dva festivala (Lake Fest i Bedem Fest), Kotor ima SeaRock, Budva Sea Dance festival a Podgorica, koliko znam, nema nijedan. U Srbiji Beograd jeste najjači sa priličnim brojem mesta gde mlada grupa može da svira, ali ne treba zaboraviti ni Novi Sad (CK13, Firchie Think Tank...) i Niš (Feedback klub). Ima još nekoliko gradova u kojima poseta koncertu nekog alternativnog benda mlađe generacije dostiže do sto ljudi (ponekad i malo više) – Kragujevac, Zrenjanin, Smederevo, Užice, Pančevo. I u drugim gradovima se sporadično održavaju svirke ali, kažem, kad poseta dostigne brojku sto svi su zadovoljni. Govorim o koncertima „na karte“, ne onim besplatnim, iako ni besplatni nisu mnogo posećeniji.

U Hrvatskoj je situacija najbolja, bar što se tiče gostovanja stranih izvođača, i poznatih i nepoznatih. Toga ima toliko da čak pomalo guši domaću scenu. Teško je domaćem bendu ili solisti, u takvoj konkurenciji i sa takvim učestalošću pojavljivanja stranih zvezda, da se nametne publici, i da je „natera“ da odvoji novac za odlazak na koncert domaćeg neafirmisanog benda. Publika radije ide na sigurno što nije uvek najbolja odluka. U takvom situacijama postojanje žanrovske scene itekako pomaže – zagrebačka kantautorska scena je bila poznata i po tome što je tih četrdesetak ljudi koji su činili „core“ te scene bilo uvek prisutno na koncertu bilo koga iz ekipe. Tu mnogo prodatih karata nije bilo, ali su izvođači bar imali neku publiku. Postoji i čitav niz malih i velikih festivala u gradovima na obali Jadranskog mora na kojima ima mesta za sve – od najvećih bendova do onih koji su tek napravili svoje prve muzičke korake.

Bosna i Hercegovina je priča za sebe – u njoj kao da rokenrol nikoga više ne zanima. Postoji u Banjaluci Demofest, takmičarski festival mladih bendova koji je odlično posećen, hrvatski bendovi dosta sviraju u zapadnoj Hercegovini, pa i poneki srpski a nekadašnji najveći muzički centar ex-Jugoslavije Sarajevo, više kao takav ne postoji. Nema više sarajevskih rokenrol grupa, tek tu i tamo neki od mlađih alternativnih bendova iz regiona održi koncert u maloj Skenderiji uz očajnu posećenost i opštu nezainteresovanost Sarajlija. Makedonija je takođe van dometa većine regionalnih muzičara. Niti ima velikog interesovanja sa strane makedonske publike, niti se grupama isplati da zapucaju u Makedoniju na svirke jer teško mogu da organizuju nekoliko povezanih nastupa. Kumanovo i Skopje i to bi bilo to. Ako usput odsviraju Niš, super, ako ne, onda su već u problemu isplativosti.

Slovenija je već bolja, pre svega jer je ekonomski daleko najjača u regionu (ako su oni uopšte više u regionu!), ali slovenačka publika ima ukus više okrenut žešćim varijantama rocka i elektronici nego kantautorskim amerikana varijantama. Šta god voleli Slovenci, kod njih se mogu organizovati nastupi koji se koliko-toliko isplate. Što se tiče Kosova i Albanije tu su napravljeni tek prvi koraci. O njihovim lokalnim scenama ne znamo ništa ali, bez obzira na nepovoljne političke okolnosti, dogodili su se prvi nastupi izvođača iz Srbije u Prištini koji su protekli bez ikakvih problema sa pristojnom posećenošću. Ponovo se pokazuje da je rock muzika ta koja prva uklanja barijere postavljene od strane političara. Svakome ko pokušava da živi od muzike u ovom delu sveta, vrlo brzo postaje jasno da bez te regionalne povezanosti lokalnih scena nema opstanka rokenrola. Nemoguće je pet ili deset puta godišnje svirati u svom gradu a da se to ne odrazi na posetu koncertima. Dakle, savet za mlade muzičare – put pod noge, ali se prethodno povežite sa kolegama iz drugih gradova regiona pa onda po principu „ja tebi organizujem nastup u mom gradu, ti meni u tvom“ pravite koncerte. Još ako imate dobre pesme u rukavu, gde će vam biti kraj!

Hajde da krenemo, i to baš iz regiona.

ŠećeЯ – Varijacije na tugu 

Varaždinska indie-heroina Tena Rak ima svoj prvi solo album koji možete čuti OVDE. Posle saradnje sa veoma snažnim autorima Ivanom Ščapecom (Vlasta Popić, Seine), Denisom Katanecom (Felon, Klinika D.K.), grupom Moskau i Mikijem Solusom, koji ne ostavljaju mnogo prostora za autorsko iskazivanje svojim saradnicima, konačno je dočekala svojih pet minuta. Na albumu „Varijacije na tugu“ skoro sve je sama radila. Svirala većinu instrumenata, komponovala, pisala tekstove, snimala, miksala.

Prvim slušanjem i čitanjem tekstova izaziva asocijacije na „Dnevnik jedne ljubavi“ Josipe Lisac, jedan od najboljih pop-rock albuma bivše nam države. Nije fer porediti jedno DIY izdanje gde je Tena sve sama radila (uz tri mala izuzetka) sa bogatom produkcijom Dnevnika uz učešće velikog broja eminentnih saradnika, ali, to i neću raditi. Samo ću reći da oba albuma govore o hronologiji jedne ljubavi, s tim što Tena Rak polazi od onog trenutka u jednoj ljubavi u kome se Josipina priča završila (tačnije, priča Karla Metikoša i Ivice Krajača, koji su komponovali i napisali tekstove, Josipa je sve to „samo“ maestralno otpevala). To je onaj trenutak kada ljubav pređe u kolotečinu, naviku, monotoniju, zovite ga kako vam drago. Tada počinje tuga. Prvo negde u dubini bića, kao nedefinisano osećanje nelagode, kao neka čežnja, nemir. Onda se ta teskoba modifikuje u reči koje odjekuju u tvojoj glavi, koje „režu posred srca, ostavljaju bez daha, pokreću misli, poriču svaku sumnju...“, te reči prvo odbacuješ, ne prihvataš, poričeš istinu koju ti one govore. Ali, ubrzo shvataš da su istinite i utehu nalaziš u hrani. I jedeš, jedeš, jedeš...dobar je to razlog za samosažaljenje, preispitivanje (Zašto me nikad nisi pitao „zašto“?), i tebe pitam zašto? Ne mogu da verujem, sve je bilo tako lepo, spokojno ali gotovo je, nema više. Ima samo još u snovima. Ali, tako je kako je, mora se dalje. Sama. Sama sam sebi to učinila. Da bi se ponovo rodila. Ne bojte se, nisam ja naprasno postao poeta, ovo je samo pokušaj prepričavanja sadržaja Tenine ispovesti. Ključne reči te ispovesti: poricanje – žaljenje – neverovanje – prihvaćanje – nada, su predstavljene instrumentalnim kompozicijama, dakle, isključivo muzičkim sredstvima. Pre svake od njih su kompozicije koje svojim tekstovima pričaju priču.

Kao što vidite, konceptualni album je u pitanju. I to ličan, vrlo ličan. Kako to zvuči nekome sa strane, nekome ko se prvi put susreće sa Tenom Rak i njenom muzikom? E, pa, ne znam! Jer Tenu lično znam sigurno bar pet godina, videli smo se bar pet puta za to vreme, prijatelji smo na društvenim mrežama, pratim njene muzičke, političke i obrazovne aktivnosti. Iz to malo susreta i malo više informacija koje su do mene dolazile jedno znam – da se radi o izuzetno dobroj osobi. Osobi koja je plemenita, osećajna, spremna da ustane protiv nepravde bez obzira na cenu. Osoba koja čvrsto stoji na svojim stavovima, čak i kada je očigledno da joj se to ne isplati. Tako i ovde – mogla je ona ovaj svoj ispovedni album da oboji patetikom, učini prijemčivijim slušaocima, mogla je da ga zašećeri,ali jedini šećer ovde je onaj u naslovu ovog izdanja.

Muzički i tekstualno je ostala sasvim dosledna svom dosadašnjem radu. Novotalasni minimalizam koji je i do sada bio njen umetnički „credo“ i ovde dominira, još minimalniji nego do sada. Osećanje tuge nije pokušavala da postigne sporošću nego repetitivnošću. Tako njena tuga nije depresivna nego uznemirujuća. Tuga koja traži rešenje, i koja ga na kraju i nalazi. Album je poput nje same – dosledan, karakteran, principijelan, iskren. Da li će se svideti svima? Neće! Nema u njemu ni „p“ od popa. Da li će zaraditi pare? Neće! Nema u njemu ni „š“ od šećera! Da li se svideo meni? Jeste – kao celina, kad se sluša u kontinuitetu i to više puta. Šta mu nedostaje da bude veliki album? Pesme gube na snazi kad se slušaju zasebno, kad su izvučene iz konteksta. (7.6/10)

Ivan Grobenski – Lessons of Life and Love

Do pre nekoliko godina, albumi poput ovog bili su retkost na našem diskografskom nebu. Kao da se naši autori stide ovako intimnih ispovesti. I kada ih stavljaju na uvid javnosti, rade to najčešće na stranom jeziku. Grobenski to i naglašava naslovom pesme koja otvara album: „Honesty In Foreign Tongues“. Tako se autor štiti od prevelikog izlaganja javnosti svoje intime. Morate priznati da je našim slušaocima lakše reći „do you know I fucked your mother“, kao što to Grobenski kaže u uvodnoj pesmi, nego „znaš li da sam ti jebao majku“. Najvećim autorima sa engleskog govornog područja koji pevaju na maternjem jeziku to otvaranje tipa „heart - ili primerenije u ovom slučaju - cock on my sleeve“ odavno nije problem – u stvari, bez njega je nemoguće postati veliki rock autor. Baš ta izloženost/ranjivost je neophodna za identifikaciju publike sa pesmom i preko nje sa autorom.  (8.0/10)

Kompletnu recenziju čitajte OVDE.

Dan Auerbach – Waiting On a Song

Da l’ je Ojerbah slušao „Desperados Waiting For The Train“ pa sa John Prineom i Pat McLaughlinom prionuo na pisanje pesme koja otvara album „Waiting On a Song“, ne znam, al’ da liče – liče! Već sam pomislio: Ojerbah gouz kantri – moraćemo da živimo s tim. Ali, ne lezi vraže! Već sledeća „Malibu Man“ govori o kalifornijskim plažama, to ne ide uz kantri – primereniji je fank. Laka pesmica za lako zaboravljanje. Da onu prethodnu nismo već zaboravili znali bismo da je „Livin’ in sin“ skoro istog tempa i raspoloženja. Ovako nam je izgledala kao da smo prvi put tako nešto čuli. Istu liniju dedukcije možemo primeniti i na „Shine On Me“ koja ima za nijansu zarazniji refren koji se uz to ponavlja do besvesti pa ćemo je, hteli – ne hteli, ipak upamtiti. „King of a One Horse Town“ ćemo pamtiti opet po pop refrenu i lepom gitarskom solu legendarnog Duane Eddyja u sredini pesme. „Never in My Wildest Dreams“ je skoro badiholijevska što je čini, sada već sa priličnom sigurnošću mogu da prognoziram, najboljom pesmom na albumu. „Cherrybomb“ me, nažalost, nije impresionirala. Mnogo puta ponavljana fraza Cherry Bomb je na kraju izazvala eksploziju u mojoj glavi – eksploziju koja je izazvala pritisak tastera „next“.

„Stand By My Girl“ je prilično dobra, posebno gitarski delovi, pevljiva je a i tekst je poučan „ostani uz svoju devojku jer će te ubiti ako to ne uradiš“. Opet fank u „Undertow“, nešto slično kao na poslednjem The Black Keys albumu ali je produkcija malo tanja, bolje bi bilo da su ovu pesmu malo zamastili. Pesma „Show Me“ sa svojim galopirajućim ritmom je jedna od boljih, a prateći vokali je dižu na viši energetski nivo – čak možda na nivo najbolje pesme na albumu. Sada, kad je preslušavanje završeno, prvo što bih rekao je da sam očekivao mnogo više. Osim prve pesme, koja je čist kantri, ostale vrlo podsećaju na materijal sa Black Keysovog soulom obojenog poslednjeg albuma „Turn Blue“, koji sam, uzgred budi rečeno, ocenio vrlo dobrom ocenom. Samo što ove pesme zvuče tek kao demo snimci za sledeći The Black Keys album ako bi ovaj nastavljao tamo gde je prethodni stao. Dakle, nisam impresioniran. Ni najmanje! (5.0/10)

Jason Isbell & The 400 Unit – The Nashville Sound

Ovih dana je moderno hejtovati jadnog Džejsona. Sa svih strana od dojučerašnjih obožavalaca čujem komentare tipa: Moreland ga oduvao na zajedničkom nastupu, prodao se, hoće na stadione i slično. Ne znam razlog zbog koga je omiljeni kantri izvođač pao u tako tešku nemilost. OK, prošli album jeste bio slabiji od pretprošlog ali ne drastično (u stvari, pitanje je da li je uopšte slabiji), OK, prestao je da pije, oženio se, dobio dete, što ono kažu „sredio se“ pa valjda više nije luzer a mi luzere najviše volimo. Dalje, otvoreno je protiv Trumpa i njegove politike ali zbog toga bi valjda trebalo da ga volimo a ne obrnuto. A možda je taj hejt samo posledica onog starog manira samoproklamovanih stručnjaka za muziku (među koje i sam spadam) da kad neko u toj oblasti uspe jednostavno prestane da bude interesantan. Dok ne omatori ili dok, ako su mu zvezde baš naklonjene, ne umre. Onda ga opet svi vole. Stvarno mi nije jasno.

Ploča je sasvim dobra, da ne kažem odlična. Čini mi se, posle par slušanja, da mi se više sviđa od prethodne a u rangu je sa „Southeastern“-om. Nema izuzetnih pesama kakve su bile „Cover Me Up“ i „Elephant“ ali ima ih nekoliko koje ne zaostaju mnogo. Album je fino izbalansiran - meni se kao i obično više sviđaju balade iako i numere bržeg tempa imaju svojih momenata. Trebalo je ovo da bude puna recenzija, ali Django je opet potegao prvi – i pogodio! (OVDE). (8.4/10)

Big Thief – Capacity

Drugi album, koji su u kratkom roku izbacili Adrianne Lenker, njen kompanjon Buck Meek i ekipa, je još bolji nego prvi koji je bio u mojih top tri prošle godine. Kada kantautor/ka kalibra Adrianne objavi svoju prvu ploču tek u dvadesetčetvrtoj godini, znajte da u svojoj torbi ima napisanih bar pedeset pesama, što završenih, što nezavršenih. Dakle, kad se jednom „otvori“, to jest nađe pravu formulu da svoje pesme predstavi javnosti, dalje sve ide glatko bar dok zaliha pesama traje. Ta zaliha, koja ispliva na površinu na prvih nekoliko albuma je obično definišuća za autora/ku – iz nje se iščitavaju glavne oblasti interesovanja, teme i ideje, muzički pravci, pogled na svet. Dakle, Big Thief će nas obasipati indie-folk rockom sa introspektivnom lirikom o gubitku i bolu, o delikatnim procesima koji se odvijaju u našim dušama, o balansu ženskog i muškog principa u svakom od nas, kao u pesmi koja otvara album, „Pretty Things“: Don't take me for a fool, There's a woman inside of me, There's one inside of you, too, And she don't always do pretty things...višeslojna pesma, kao i većina drugih sa albuma.

Muzički su, iako u okviru indie-folk žanra, dosta raznovrsne, tu svoj doprinos daju Buck Meek, gitara, Max Oleartchik, bas, i James Krivchenia, bubnjevi. Vokalna egzibicija koju je Adrianne demonstrirala u klavirom vođenoj pesmi „Mary“ je spektakularna. Interesantan je i način na koji su u refrenu poređane reči ove pesme i ritam u kojem se one izgovaraju – sve to zajedno asocira nas na vrtešku (Mary-Go-Round na engleskom). Reči su birane po zvučnosti, tu i tamo na uštrb smislenosti, sve u cilju što boljeg auditivnog iskustva slušaoca. Dakle, Adrianne primenjuje oba načina pisanja pesama – u nekima reči zvuče, u nekima reči znače! (8.2/10)

Amanda Anne Platt & Honeycutters – Amanda Anne Platt & Honeycutters

Evo još jedne kantautorke sa odličnim bendom, ovoga puta iz country žanra. Neke pesme sa, evo, već četvrtog albuma Honeycuttersa dodiruju pop, neke bi se pre svrstale u amerikanu ali nema sumnje da Amanda potiče iz countryja i to iz novog centra te muzike, Ashevillea, North Carolina. Nema velike razlike između Nashvillea i Ashevillea, zar ne! Sudeći po Honeycuttersima i nema. „Diamond in the Rough“ je big ballad koja se na prvo slušanje „lepi“ za uvo, „Eden“ je pravi country rock, nešto kao rana Lucinda Williams sa albuma „Ramblin’“ i „Happy Woman Blues“, "The Guitar Case“ je pesma o životu na putu ispričana na jedan od hiljadu načina „...can you see the dim light shinin’ – you better keep on drivin’...“. „Learning How To Love Him“ je priča o 42 godine zajedničkog života jednog bračnog para, sa svim mogućim usponima i padovima („...we raised our children and we raised our voices...“) sa lepim krajem (...I spend my whole life learning how to love him and I never loved him more than I do today...). Moja životna priča! Ta pesma je dobar primer za objasniti nekome zašto volim country.

Slušajući pesme Adrianne Linker iz Big Thief, o kojima sam pisao u prikazu iznad, čovek se uvek pita da li tačno iščitava šta je htela da kaže, ili bira na koji će aspekt njenih višeslojnih tekstova obratiti pažnju, dok kod pesama Amande Platt takvih nedoumica nema. To su pravolinijske priče iz života, dakle, životne priče, sa početkom i krajem i najčešće naravoučenijem na kraju. Rekao bi čovek da tu nema duboke filozofije a u stvari ima – samo što je iskazana na svima razumljiv način pa se ljudi sa takvim pesmama lako identifikuju. Ja nemam 42 godine zajedničkog života sa suprugom, imam tek 33, ali mi je savršeno jasno o čemu govori Amanda. To je veština pričanja priče (storytelling),veština da sa malo reči mnogo kažeš, koju savladaju samo najveći - Townes Van Zandt, Dolly Parton, Bob Dylan, Willie Nelson, Joni Mitchell, Kris Kristofferson, Steve Earle, Guy Clark, Neil Young, Tom Waits, Bruce Springsteen, da nabrojim neke od njih. Amanda Anne Platt još nije dostigla te visine ali očito je da im se približava. Želim joj svu sreću na tom putu. (8.2/10)

Bitipatibi – Lešnici divlji 2

Ne znam šta je to što je „beogradsko“ u muzici Bitipatibi, ali kada bih morao da odaberem grupu koja najbolje odražava duh Beograda, to bi bili oni. Dosta toga ne znam i ne razumem kad je reč o Bitipatibi, jer Unin tok misli koje pretvara u reči ne sledi nikakvu postojeću logiku do svoju. Jedino što znam je da mi ono što čujem prija, da budi asocijacije na detinjstvo, da opušta i relaksira. Uklapanje klavijatura Gašićeve i Skopulovičevih gitara je savršeno, na ovom albumu je čest gost saksofonista Dušan Petrović koji obogaćuje zvučnu sliku tako što na mazzystaroidnu matricu dodaje marksandmanovski vajb. Dobrodošla razlika u odnosu na prvenac. Čini mi se da ove godine, bar što se regionalne scene tiče, ne čuh bolji album (8.2/10)

Kompletnu recenziju pročitajte OVDE

Sufjan Stevens, Nico Muhly, Bryce Dessner, James McAllister – Planetarium

Projekat „Planetarium“ je pokrenuo momak sa Julliarda, kompozitor klasične muzike Nico Muhly, pozvao je svoje prijatelje Bryce Dessnera (The National) i Sufjan Stevensa, koji je, opet, doveo svog saradnika James McAlistera, bubnjara. Podela rada je na prvi pogled jasna – McAlister je postavio beatove i ritmičke teksture, Dessner gitarske harmonije, Muhly orkestarske aranžmane uključujući i čak sedam trombona (da ilustruju dubinu svemira?!?) a Stevens je doneo tekstualni predložak i melodije pevanja. Najveći uticaj na zvučnu sliku ostvario je Sufjan Stevens – album se sasvim lepo uklapa u njegov opus i po zvučnosti ali i po grandioznosti koncepta.

Recenziju pročitajte OVDE

Steve Earle and the Dukes – So You Wannabe An Outlaw

Od čoveka koji ima jedan od najujednačenijih kataloga visokog kvaliteta u rock muzici i srodnim žanrovima uvek se očekuje najviše. Poslednjih nekoliko albuma (pre svega mislim na “Townes”, “Terraplane” i “Colvin & Earle”) nisu na tom nivou. Opravdanje može biti činjenica da su prva dva pomenuta posvete njegovim idolima Townes Van Zantu (prvopomenuti) i Robertu Johnsonu, Lightnin’ Hopkinsu i Stevie Ray Vaughanu (drugopomenuti) koje je teško nadmašiti na njihovom terenu, čak i jednom Steve Earleu. Taj poslednji, sa Shawn Colvin je više koketirao sa folkom i takođe bio bledunjav. Da vidimo kako stoje stvari sa novim!

Na prvo slušanje – muljavo, beskarakterno. Nije ostavio jak utisak na mene. Ostavio sam ga da malo odleži sa strane i pokušao ponovo. Zaslužio je Steve svojim minulim radom još jednu šansu. Sad je već bolje! Prvu polovinu, rekao bih, čine pesme sa igranke. Znate ono, kad negde na divljem zapadu imate igranku – bend drži postojani ritam, instrumenti prave gusto tkanje, preko toga ide pevanje a publika pleše kaubojski ples. Ali, da bude jasno, nije to lepršavi country tipa “jiiiii-haaa”, više je “heavy”.

Teme standardne za “Outlaw Country” – odmetništvo kao takvo, žene, zatvori, mama koja se nije slušala kad je trebalo, smrt. Na kraju, nije loše, čak je moglo do osmice da stigne. Ali, ima još. Druga polovina albuma počinje duetom sa Mirandom Lambert koji ima sasvim drugačiju atmosferu – više je pop. I pesme posle te su prozračnije, sa škrtijim aranžmanima, lakše. Kad se sve sabere, prvi utisak me nije mnogo prevario. Ok, ne može Steve da padne baš mnogo nisko, sve te pesme se mogu slušati bez problema, ali teško da će se, bar u mom slučaju, ponovo slušati. Ni jedna mi nije dospela u folder “The Best Songs of 2017”. To vam govori da je ocena na kraju teksta pre posledica simpatije koju gajim prema Steve Earleu nego kvaliteta ovog albuma.

Nađite na YouTubeu dokumentarac “Heartworn Highways” iz sredine sedamdesetih godina prošlog veka u kome su glavni junaci Townes Van Zandt i Guy Clark, ali se pojavljuje na samom kraju filma i sasvim mladi Steve Earle, imao je jedva dvadeset godina, i na pijanoj sedeljci sa Guy Clarkom, Rodney Crowellom, Richard Dobsonom i još nekolicinom singer/songwritera, peva onu poznatu božićnu pesmu “Silent Night (Sleep in heavenly peace)” austrijskog kompozitora sa početka devetnaestog veka Franza Xavera Grubera, i pretvara je u vanvremenski country classic. Onda uporedite to izvođenje sa izvođenjem pesama sa ovog albuma. Moram reći da je Steve negde uz put, nadam se privremeno, izgubio tadašnju uverljivost.(7.4/10)

Cigarettes After Sex – Cigarettes After Sex

Neverovatno mi je koliko je ovaj album uzburkao duhove. Uopšte ne kapiram. Prvo, veliki hajp se podigao ne samo u svetu nego i kod nas u regionu. Bend je nedavno gostovao u Zagrebu praćen ogromnim interesovanjem pretežno ženske tinejdžerske publike...

...Neću da budem prestrog sudija, pa ću posle petog preslušavanja reći da mi se muzika CAS-a čak i sviđa – ne iritira nimalo, sve je lepo posloženo, prijatno, uspavljujuće, ništa ne štrči. Za neke trenutke sasvim dobar soundtrack. Što se nas, muškaraca u poznijim godinama tiče, nije baš za seks (za te svrhe preferiramo soul), ali jeste za afterseks.

Kompletnu recenziju pročitajte OVDE

Gwyneth Moreland – Cider

Gwyneth je iz Mendocina, gradića u Severnoj Kaliforniji poznatog starijim ljubiteljima roka po istoimenoj pesmi Sir Douglas Quinteta i nije u srodstvu sa John Morelandom. „Cider“ je njen novi album autorskih pesama bluegrass stila. Kristalno čist glas pomaže u uspostavljanju komunikacije sa slušaocima, ne odmažu ni pesme od kojih bih istakao The California Zephyr, Cider i Movin’ On. Mogao sam komotno navesti i neke druge jer slabog mesta na albumu naprosto nema. Odličan „sophomore“ album! (8.0/10)

Kevin Morby – City Music

Dobar je ovaj Kevin Morby, dobar je, ali, brate, ne krvari. Nema tu drame, nema pathosa. Previše proračunato mi sve to deluje. Ubiće me Novak, kourednik, ali ovoga puta me Kevin nije kupio. Prve dve pesme su pop-rock srednjeg tempa, treća je već brzi rock’n’roll, tek četvrta počinje kao balada ali se pretvara u prilično brzu stvar koja je bar do sad najživotnija. Možda se utisak do kraja i popravi. Ako ga „Dry Your Eyes“ i nije baš popravio, to jesu učinile pesme koje su posle nje usledile: "Flannery, City Music" pa i ostale, do kraja. Kao što vidite, nije Kevin sve adute ispucao na početku.

Najlepša pesma na albumu je prozračna „Pearly Gates“, biće vam jasnije zašto kada pročitate njegova objašnjenja koja je dao za svaku pesmu (OVDE). Bar ste ovom prilikom pošteđeni mojih tumačenja onoga „što je pisac hteo da kaže“. Sveukupni utisak je na kraju više povoljan nego nepovoljan. Još jedan konceptualni album (o gradskoj muzici) jeste unapred promišljan ali to nije greh samo po sebi. Za mene je veći greh to što je pristup temi nekako hladan i distanciran iako je sama realizacija prilično zanimljiva. Nije to još jedan generički kantautorski album – pesme su aranžmanski raznovrsne, tempo varira od sporih do Ramones-brzih ("1234"), tekstovi su rađeni sa merom. Na kraju, ipak, dosta visoka ocena (7.9/10)

Samo ocenjeni:

Bonnie Prince Billy – Best Troubadour (7.7/10); Hav – Inver (5.2/10); Jim Jones and the Righteous Mind – Super Natural (8.0/10); The Gibson Brothers – In The Ground (7.6/10); James Carothers – Relapse (7.6/10); The Haley Sisters – Always By My Side (8.0/10); Todd Rundgren – White Knight (5.0/10); Little Bandit – Breakfast Alone (6.0/10); Chuck Berry – Chuck (7.0/10); TALsounds – Love Sick (5.8/10); The Mastersons – Transient Lullaby (7.5/10); Malcolm Holcombe – Pretty Little Troubles (7.9/10); Luke Combs – This One’s For You (7.2/10); Holley McCreary – I Love You Still (7.3/10); Lila Downs - Salón Lágrimas y Deseo (7.8/10); Rachael Kilgore – Rabbit in the Road (7.9/10); Dailey & Vincent – Patriots and Poets (7.0/10); Fleet Foxes – Crack-Up (7.6/10); Leah Senior – Pretty Faces (7.4/10); Allison Pierce – Year of the Rabbit (8.0/10); Benjamin Booker – Witness (7.7/10); Sinners and Saints – On The Other Side (6.4/10); Timber Timbre – Sincerely, Future Pollution (8.0/10); Dead Man Winter – Furnace (7.4/10)

Evo na kraju i moje liste najboljih u prvoj polovini 2017-te godine kao što sam obećao mom priijatelju M.K. Ovo nije konačna lista, promene su moguće, jer neki albumi dužim slušanjem dobijaju a neki gube. Imajte u vidu da je raspon ocena između prvog i četrdesetpetog mesta ove moje liste 8.6 – 8.0 = 0.6. Pošto ove ocene nisu uklesane u kamenu do kraja godine sve je moguće.

1. Hurray for the Riff Raff - The Navigator
2. Amanda Anne Platt & The Honeycutters - Amanda Anne Platt & the Honeycutters
3. Jason Isbell and The 400 Unit - The Nashville Sound
4. Big Thief – Capacity
5. Bitipatibi - Lešnici divlji 2
6. John Moreland - Big Bad Luv
7. Feist – Pleasure
8. Perfume Genius - No Shape
9. Meursault - I Will Kill Again
10. Valerie June - The Order of Time
11. Lillie Mae - Forever and Then Some
12. Rhiannon Giddens - Freedom Highway
13. Scott H. Biram - The Bad Testament
14. Allison Pierce - Year of the Rabbit
15. Jim Jones and the Righteous Mind - Super Natural
16. Will Johnson - Hatteras Night, a Good Luck Charm
17. Timber Timbre - Sincerely, Future Pollution
18. Gwyneth Moreland – Cider
19. Mary Bragg - Lucky Strike
20. Jason Eady - Jason Eady