Možda ja i mnogo tražim – svaki izvođač teži uspehu i na putu ka njemu logično je da menja svoju muziku u onoj meri u kojoj je neophodno. To radi i Izbel. Nije on napravio nikakav neoprostivi kompromis – to su samo fina štelovanja koja doprinose lakšem „prokuživanju“ što većeg broja slušalaca. U tom procesu žrtvovana je i violina njegove supruge Amande Šajers koja je ovoga puta povučena skroz u pozadinu (ako je uopšte ima), jer je procenjeno da violina u ovom trenutku nije lako svarljiva na pop tržištu kome ovaj album teži.

Producent Dejv Kob je ovoga puta nešto više ispolirao zvuk nego što je to uradio na prethodna tri Izbelova albuma. U prvom planu je gitara svirana u maniru Marka Noflera iz vremena Dire Straits. Najbolje pesme, bar za mene, su „Only Children“ i „Overseas“, koje, mora se reći, imaju zvuk sa prethodna tri albuma (poznata kao „Rehab” trilogija). Ostale pesme su manje intimne, a više političke u širem smislu a i njihova struktura govori da su rađene za stadione, čija je dostupnost u doba sve bržeg širenja koronavirusa sasvim neizvesna. S jedne strane, tematski je Izbel savršeno „uleteo u pucanj“ na startu tekućih društvenih pokreta u SAD, a sa druge, potpuno je omanuo (ne svojom krivicom) u izlasku na veliku stadionsku scenu. U Americi je bar to sasvim jasno  – dok ne napuniš stadion, nisi veliki bend.

Imao je Izbel, u tom smislu, interesantno razmišljanje o svojoj popularnosti. Jednom, dok je putovao avionom, pomislio je „kolike su šanse da je slučajni saputnik, koji sedi do mene, čuo neku moju pesmu“. „Nikakve“, odgovorio je sam sebi. Par godina kasnije, posle uspeha filma „Zvezda je rođena“ u kome su Bredli Kuper i Lejdi Gaga izveli njegovu pesmu „Maybe It’s Time“, u sličnoj situaciji, u avionu, pomislio je „sad već postoje neke šanse“. Naravoučenije je prosto ko pasulj – da biste postali veliki treba da se dogodi nešto veliko.

Džejson Izbel će na to nešto veliko morati da još malo sačeka.

Ocena: 8.0/10