Hrvatska prednjači i po broju portala i po ozbiljnosti kojom isti pristupaju pravljenju godišnjih lista. Od deset lista koje sam našao na netu pa samim tim i uzeo u obzir, čak pet je iz Hrvatske. Po dve su iz Srbije i Crne Gore i jedna iz BiH. Liste iz Hrvatske su uglavnom zbirne liste celih redakcija na kojima su albumi poređani po redosledu, crnogorske su pojedinačne, pa je tako lista Radio Bruškina u stvari lista Tomislava Žegure pošto ostali učesnici nisu pravili regionalne liste, a listu StereoArta sam objedinio ja za potrebe ovog teksta tako što sam sabrao tri pojedinačne liste (Draganinu, Novakovu i moju). Liste sa srpskih portala su još manje definisane – navedeno je dosta albuma (45 na jednoj i 30 na drugoj) ali bez redosleda i žanrovski dosta uskih – uglavnom metal, punk i postrock. BiH je samo simbolično zastupljena – jedna lista od sedam mesta sa samo jednim albumom iz BiH koji uopšte nije rock muzika već spada u žanr sevdalinki. To valjda govori o popularnosti rocka u toj državi. Što se tiče nacionalne zastupljenosti, sve liste osim jedne, sa sajta Trusty.hr, su regionalnog karaktera, ali na tom sajtu je Repetitor, kao bend iz Srbije, stavljen (vrlo visoko) na listu najboljih albuma u međunarodnoj konkurenciji. Naravno, na hrvatskim sajtovima preovlađuju hrvatski izvođači, na srpskim srpski, za razliku od bosanskohercegovačkih i crnogorskih na kojima su domaći izvođači u manjini.

Pa šta kaže moja excel tabela? Liste su sa sledećih sajtova: HR - Ravno do dna, HR – Ziher, HR – Trusty, HR – Potlista, HR – Muzika, BA – Muzičkazona, RS - Helly Cherry,     RS – Balkanrock, ME – StereoArt, ME - Radio Bruškin. Pomenuto je tačno 97 albuma, od toga 46 iz Srbije, 40 iz Hrvatske, 4 iz Crne Gore, 3 iz BiH, po jedan iz Makedonije, Slovenije, Srbije/Hrvatske i Hrvatske/Slovenije. Pošto su neke liste rangirane, a neke nisu, a i broj albuma na listama se znatno razlikuje, najpravednije mi je izgledalo da broj pominjanja bude kriterijum uspešnosti albuma. Po tom kriterijumu, nasporni pobednik je grupa Repetitor i njen album „Gde ćeš“, koja ima svih deset pominjanja, sledi (iznenađenje!) Denis Katanec sa sedam pominjanja, pa onda Valentino Bošković, Sara Renar, Elemental, Cojones i Barneys Propaganda sa po šest, po pet imaju M.O.R.T., ABOP, Amira Medunjanin i NLV, po četiri Ana Ćurčin, Punčke, Svemir, She Loves Pablo i Hornsman Coyote & Soulcraft i tako dalje. Kad se malo bolje pogleda, kad se razmisli, kad se izađe iz zone komfora omiljenih žanrova i pogleda šira slika – to bi bilo to! Najbolje iz 2016-te godine je to što je iznad nabrojano.

Što se stranih albuma tiče, tu nije bilo potrebno raditi komplikovane analize. Već letimičnim pregledom može se videti da su najviše pominjani David Bowie - Blackstar, Radiohead - A Moon Shaped Pool, Leonard Cohen - You Want it Darker, Nick Cave - Skeleton Tree, Iggy Pop - Post Pop Depression, sve veterani sa višedecenijskim stažom. Od novih, najčešće je pominjan Michael Kiwanukin album Love & Hate. Dakle, kao što se da videti, na domaćim listama je daleko manje veterana nego na stranim što ipak govori da se muzička scena regiona, u poređenju sa inostranom scenom, brže i efikasnije podmlađuje. Iako, ako pročitate ovaj podugačak tekst do kraja, videćete da i u inostranstvu ima pomaka!

Dosta analiza, vreme je da „otvorimo“ dvehiljadesedamnaestu godinu.

Flo Morrissey & Matthew E. White– Gentlewoman, Ruby Man

U nečemu je dosledan Matthew E. White – svaki sledeći album mu je gori od prethodnog. Tako je „Fresh Blood“ gori od njegovog prvog „Big Inner“, „Gentlewoman, Ruby Man“ je gori od „Fresh Blood“. Ni pomoć Flo Morrissey, britanske singer/songwriter-ke nije mogla da udahne malo života u isprazne neosoulom obojene cover verzije pesama koje uglavnom nismo voleli ni u originalnim verzijama (čast izuzecima kao što su "Sunday Morning" od Velvet Underground ili Cohenova "Suzanne" čije smo originale itekako voleli!). Spacebomb records se hvale time da njihov „kućni“ bend muzičara, producenata i aranžera, čiji je neprikosnoveni lider Matthew E. White, ima svoj karakterističan „sound“ i to je sasvim tačno. Drugo je pitanje kakav je to „sound“. Verovatno je ovo stvar ukusa, ali, po mom mišljenju, zvuk im je jednoličan, da ne kažem dosadan „meki“ funk. Stoji poređenje sa Isaac Hayesom, koje se javlja tu i tamo, s tim da je taj ne mnogo uzbudljivi soul pregalac (koji je za sebe mislio da je vrlo „sexy“) u poređenju sa njima orgazmički uzbudljiv! Nije da će vam nešto mnogo naškoditi preslušavanje ovog albuma, ali nećete iz tog iskustva izaći ništa bogatiji nego što ste ušli. Ovo govorim iz ličnog iskustva, koje ne mora da bude univerzalna istina. Proverite sami za sebe. (4.0/10.0)

The Flaming Lips – Oczy Mlody

Neko iz benda je čitao nekakvu poljsku knjigu pod naslovom „Oczy Mlody“ (u prevodu „Oči mladih“), pa su momci pomislili da bi bio baš dobar fazon nazvati ploču tako. Em će ljudi lomiti jezik da bi izgovorili (to ne važi za nas Slovene kojima je ovo „piece of cake“!) pa će tako i primetiti album, em će grupa ostati dosledna svom eksperimentalnom pristupu, kako muzici tako i pratećim stvarima. Problem je što se taj eksperimentalni deo kod Flaming Lips pretvorio u rutinu. Kada je „pattern“ konačno uspostavljen, tačno u vreme njihovog najboljeg albuma „Yoshimi Battles The Pink Robots“, koji je po mom mišljenju i jedan od najboljih albuma prve decenije dvadeset prvog veka, ta kombinacija božanstvenih melodija i eksperimentalnih muzičkih pasaža koji narušavaju njihov sklad bila je nešto novo i zanimljivo. I tekstualni predložak je govorio o pravim temama koje nas čekaju u bliskoj budućnosti – o složenom odnosu tehnologije i čoveka u kome tehnologija teži da preuzme sve prerogative od čoveka – sve sem osećanja.

Danas, petnaest godina i petnaest albuma kasnije, ta formula je, čini se, pomalo izlizana. U stvari, tehnologija jeste preuzela od čoveka sve osim osećanja, pa ta stvar više nije nova i zanimljiva, već je pre zabrinjavajuća, da ne kažem zastrašujuća. Potrebno je sada novo proročanstvo – šta će biti za sledećih petnaest godina? To nam The Flaming Lips na ovom albumu ne otkrivaju. Pre će biti da doslovno ponavljaju obrazac sa svog najuspešnijeg albuma, bez da su uradili pravi „remake“ kao što jesu uradili „remake“ Pink Floyd albuma „The Dark Side of the Moon“. Na „Oczy Mlody“ su pesme nove, ali je način „kvarenja“ savršenih melodija isti kao na „Yoshimiju“. Ipak, ne baš potpuno isti. Čini se da se ti eksperimentalni delovi sada prirodnije uklapaju u pesme – postaju njihov neodvojivi deo. Kao da se na „Yoshimiju“ vodila borba dok je na „Oczy Mlody“ borba završena i suživot je počeo. Život uz tehnologiju. Ne uvek lagodan, ali neminovan.

A na ono pitanje – Šta će biti za penaest godina? – odgovoriću vam ja u maniru futuriste utopiste: roboti će raditi, a ljudi će se, lišeni egzistencijalnih problema, baviti umetnošću! Prema tome, taj proročki album bi trebalo da bude sastavljen od dve vrste pesama, potpuno odvojenih jednih od drugih. Robotske i humane pesme, po naizmeničnom ili slučajnom rasporedu, svejedno. Da su The Flaming Lips tako uradili, to bi bio hrabar i vizionarski potez koji bi zasluživao poštovanje i visoku ocenu. No, kako su ovim albumom samo definisali postojeće stanje i to pesmama koje su po kvalitetu ipak inferiorne onima sa „Yoshimi“ albuma, ocena će shodno tome ostati na nivou proseka. (6.2/10.0)

Scott H. Biram - The Bad Testament

Sirov, grub, „rough“ što bi rekli njegovi Teksašani. Scott H. Biram je najbolji „one man band“ koji hoda kuglom zemaljskom. Ne samo zato što je iz Austina, Texas, trenutno najvažnijeg centra američke muzike. Vokal, gitara, usna harmonika, klavijature, udaraljke – sve to odjednom, i u svemu tome vrlo kompetentan. Punk, country, gospel, blues – sve to odjednom, i u svemu tome vrlo kompetentan. Zato je on najbolji one man band na kugli zemaljskoj. Njegov deseti album The Bad Testament je aluzija pre na stari, nego na novi zavet, čak se i reklamira kao „Loš zavet, to vam se nalazi zapadno od Starog zaveta“. Objašnjenje za ateiste: Stari i Novi zavet su delovi Biblije, s tim što je Stari zavet zajednički za Jevreje i Hrišćane, dok je Novi samo hrišćanski. Kao što se da zaključiti, tekstovi su o grehu i iskupljenju, iako se mora reći da je Biramov pristup religijskim pitanjima ambivalentan.

U nekim pesmama, o religijskim institucijama (crkvama) govori sa ironijom, čak sarkazmom, dok u nekim drugim, sasvim ubedljivo govori o potrebi ljudskoj za duhovnošću. Takva je ovde pesma, jedna od najboljih na albumu, pravi gospel, „True Religion“. Počinje snimkom govora nekog TV propovednika koga „poklapa“ ona vrsta „clap hands“ gospela koja se može čuti u baptističkim kongregacijama na jugu USA, sa rečima koje idu otprilike ovako: „Oh you must have a true religion, Hallelujah! Hallelujah!“ i uopšte ne zvuče kao izrugivanje, naprotiv, zvuči kao ućutkivanje onog, lažnog, TV propovednika. „Red Wine“ govori o uobičajenim porocima, alkoholu i travi, u formi blues balade. Jedna od tri najjače pesme gledajući celinu muzike i teksta. Red je onda da pomenem i treću, „Crippled & Crazy“, baziranu na folku, koja ima još lepšu melodiju i još lepše reči.

Sve u svemu, pravi američki album, sa svim tim američkim žanrovima koji se prepliću i stapaju u jedan, američki zvuk. Autentičnost Biramovog izraza podcrtava produkcija i to tako što je uopšte nema. Ako gitara „probija“ ostavimo je da probija. Ako vokal zvuči kao da je sniman kroz telefonsku slušalicu, neka tako zvuči...bez ikakvog peglanja i ulepšavanja. To albumu daje sirovi zvuk kakav i treba da ima album „One man banda“ sa preko dve stotine nastupa godišnje. E, da, da ne zaboravim, ovaj naš Bebe na Vole zvuči otprilike isto tako intenzivno kao Scott H. Biram. Ne propustite ni jednog od te dvojice ako dođu u vaš kraj. (8.2/10)

Ryan Adams – Prisoner

Teško mi je da pišem o Ryanu Adamsu jer, umesto da pišem panegirike kao što bih želeo, pišem o za malo izneverenim očekivanjima. On je snimio album koji se nalazi u prvih deset na mojoj listi najboljih albuma svih vremena, izvanredni „Heartbreaker“, koji je, da se podsetimo, radio u saradnji sa Gillian Welch i David Rawlingsom. Za one koji ne znaju, ta moja lista nije nešto naročito alternativna. Na njoj su sve velike zvezde rock muzike priznate i od publike i od kritike, tipa Bob Dylan, Led Zeppelin, Rolling Stones...jedino je Adams van tog kruga velikih zvezda. Jeste on priznat i cenjen, ali samo u prilično uskom krugu pratilaca alt.country scene, za širu publiku je skoro amonimus. Tu je i činjenica da, bar po mom mišljenju, „Heartbreaker“ daleko prevazilazi sve što je uradio i pre (se grupom Whiskeytown) i posle (u solo karijeri i sa Cardigansima). Pre slušanja svakog njegovog narednog albuma nada da će izbaciti nešto što će prevazići „Heartbreaker“ je postojala, ali moram priznati da je bivala sve slabija i slabija. Za tih četrnaest albuma koje je izdao posle „Heartbreakera“ ne može se reći da su loši (osim onog „hardcore“ albuma Orion), ali razlika između njih i prvenca je kao razlika između ocena 7 ili 8/10 i 10/10. Brojčano mala, suštinski nepremostiva.

Album „Prisoner“ je procurio još na samom kraju prošle godine, uredno sam ga „skinuo“ i odložio u folder „2017“. Tek sredinom januara sam se osmelio da ga preslušam, baš iz razloga koji sam već pomenuo. Više od svega bih voleo da je novi album remek-delo, ali nada da će se to dogoditi januara 2017. više nije postojala. Preslušavanje je, da vas ne držim u neizvesnosti, potvrdilo moje strahove. „Heartbreaker“ nije dostignut. Ipak, album je vrlo slušljiv, posebno za one koji vole Bruce Springsteena. Slobodno se može reći da je ovo Ryan Adamsova posveta Bossu. Ako je do pred kraj i bilo sumnje (a nije) ona je razvejana u pretposlednjoj pesmi, „Tightrope“, kad se začuo saksofon. Kao da je Clarence Clemmons vaskrsao. „Shiver and Shake“ kao da je „outtake“ sa „Nebrasca“ albuma, „We Disappear“ bi mogla biti sa „Born in the USA“, „Outbound Train“ je „Darkness on the Edge of Town“, to su samo nagoveštaji, dalje se igrajte sami.

Tematski, album referiše na Adamsov razvod od Mandy Moore, iako nema eksplicitnog pominjanja istog (pesma „Prisoner“ je najindikativnija u tom pogledu). Dakle, još jedan album Ryan Adamsa koji nije dostigao njegov prvi solo album, ali ipak spada u gornju polovinu njegovog kataloga iako, moram reći da mi se ne sviđa činjenica da pesme previše podsećaju na Bruceove. Opet, što reče jednom davno Brega, bolje da pesme liče na nešto, nego da ni na šta ne liče. A uzor je u ovom slučaju više nego dobar!(7.6/10)

Foxygen – Hang

Pisao sam o prethodnom njihovom albumu na potlisti vrlo kritički i kao da su me poslušali. Nema više eksperimenata, broj pesama je sveden na osam i nema više hiljadu uticaja koji isplivavaju na površinu. Ovaj album je stilski daleko ujednačeniji, pa se uticaji pri vokalnoj izvedbi svode na Bowieja/Nick Cavea/Scott Walkera, dok su muzički uticaji u rasponu od Philly soula prve dve pesme, preko Broadwayskih mjuzikl elemenata u pesmi „America“, do stadionskog roka sedamdesetih tipa Meatloaf. Sve to spakovano u orkestarske aranžmane (pratio ih je pravi big band!) Troy Pollarda i Matthew E. Whitea (već pominjanog u ovom nastavku eklektika) i ne zvuči toliko divergentno koliko se čini iz ovog opisa.

Svaka od pesama ima dozu teatralnosti za koju ne mogu da kažem da mi ne smeta, osim pesme koju su izabrali za singl, „On Lankershim“, koja više „vuče“ na The Jayhawks iz vremena „Tomorrow the Green grass“, odnosno na The Byrds. Ta mi je baš „legla“, iako i tu ima jedna nepotrebna i neprimerena bouvijevska vokalna egzibicija (na 0:48). Dakle, tandem France i Rado ne mogu pobeći od sebe – postmoderni pastiche je njihova forma izražavanja, pa ćemo svi morati da se naviknemo na to. Da zaključim: „21 Century...“ ostaje neprevaziđen u njihovom opusu, ali je „Hang“ kao celina bolji (pre koherentniji!) nego prethodni „...And Star Power“ koji je opet imao više kvalitetnih (čitaj: meni dragih) pesama. (6.4/10)

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja – Vmesje

Simpatični duo iz Ljubljane Katarina Juvančič (vokal) i Dejan Lapanja (gitara) nastupa zajedno već nekoliko godina. Ovo im je treći album. Prvi, „Selivke“ i drugi, „Hope’s Beautiful Daughter“ su skoro konceptualna dela, dok ovaj treći čine pesme koje su nastale tokom njihove saradnje, a koje nisu našle mesto na njihovim prethodnim albumima iz raznoraznih razloga, iako to svojim kvalitetom svakako zaslužuju. Zato ima pesama i na slovenačkom i na engleskom jeziku, tu je i saradnja sa indijskim violinistom Sharat Chandra Srivastavom, ima i obrada Nirvane („All Apologies“) i moj favorit „Yellows On the Broom“, pesma o škotskim Romima - nomadima poznatim pod imenom Travellers of Scotland. Napisao ju je Adam MacNaughtan, pesnik i muzičar iz Glasgowa. Interesantna je i priča o pesmi „Ta mašina ubija fašiste“ (to je onaj poznati natpis na gitari Woodyja Guthriea, kasnije i Billy Bragga) koju su Katarina i Dejan napisali 2011, za vreme okupacije Fakulteta umetnosti u Ljubljani. Pesme skupljene sa raznih strana kao celina zvuče bolje nego što bi se to moglo očekivati imajući u vidu različito vreme nastanka, različite povode i različite jezike kojima su pevane. Ipak, za nove slušaoce preporučujem da se prvo upoznaju sa njihovim prethodnim izdanjima. (6.6/10)

Kasey Chambers – Dragonfly

Australijska country zvezda broj jedan, Kasey Chambers, do danas je izdala jedanaest albuma, od kojih polovina ima multiplatinumski status. Sa glasom Dolly Parton iz mlađih dana, ali ne toliko piskavim, više maznim i seksi, njene pesme bi morale da budu baš očajne da Kasey ne uspe u svojoj karijeri. Početak solo karijere je bio naročito uspešan, od prvih pet albuma četiri su bili broj jedan na australijskoj top listi i ukupno su prodati u preko milion primeraka. Baš negde pre petog albuma udaje se za kolegu singer/songwritera Shane Nicholsona (sada već bivšeg supruga) sa kojim snima dva meni (bar do sada) najdraža njena albuma („Rattlin’ Bones“ i „Wreck and Ruin“) koji su imali preovlađujući bluegrass zvuk za razliku od njenih solo ploča koje su bile čisti country/country pop. Da li zbog više bluegrassa ili zbog zamora slušalaca, u drugom delu karijere, bez obzira na nesporni kvalitet pesama i izvođenja, doživljava komercijalni pad. Nije baš bio katastrofalan, ali, platinaste ploče (u Australiji se dobijaju za prodatih 70.000 primeraka) se više nisu događale. Ako je suditi po ovom (duplom) albumu situacija bi mogla da se promeni, ali teško.

Posle razvoda od Shane Nicholsona i nove veze sa takođe songwriterom, mladim Harry Hookeyjem (čiji album „Misdiagnosed“ preporučujem) koja je nedavno, kako se priča, takođe završena, i operacije krajnika sa potencijalnom nemogućnošću daljeg pevanja u slučaju neuspeha iste (što se srećom nije dogodilo), naša Kasey se vraća jača i sa novim samopouzdanjem koje izbija iz svake note sa ove ploče. Bez obzira na učešće legendarnog Paul Kellyja (producent prvog CD-a, producent drugog je njen brat Nash Chambers) sa kojim peva pesmu „Hey“, najveće zvezde od svih Keith Urbana („If We Had a Child“) i pomenutog Harry Hookeya, i drugih gostiju koji su učestvovali, ovaj album je njen i samo njen. Što bi rekli, izdominirala. Ali, ipak ima jedno ali! Kad sam pokušao da izdvojim neku pesmu koju bih kopirao u folder „Best Songs 2017“ bilo mi je vrlo teško da se odlučim da li i koju da prekopiram. Nijedna mi nije zapala za uho iz prve, pa ni iz druge, ni iz treće...na kraju je izbor pao na onu sa najduhovitijim rečima – „Talkin’ Baby Blues“koja je potpuno autobiografska, opis sopstvenog života od začeća do današnjeg dana. Recimo ovo: „Now I got three kids with two different fathers, one is better looking, the other one’s smarter, sometimes it’s hard to handle them both, but my current boyfriend is barely old enough to vote, sweet as a cookie...Harry Hookey“. Duhovito, nema šta!

Posmatrajući album kao celinu, materijalnije baš „catchy“, onaj koji se pevuši posle prvog slušanja, što ne znači da nije kvalitetan, znači samo da nije pop, pa se verovatno ni ovaj album neće prodati kao oni njeni prvi. To me nije sprečilo da ga slušam evo već peti put...and counting što bi rekli u Commonwealthu. Polako se izdvajaju favoriti: „Ain’t No Little Girl“, „Talkin’ Baby Blues“ i „This Is Gonna Be a Long Year“ sa prvog diska i „Shackle & Chain“, „Dragonfly“ i „Annabelle“ sa drugog. Ni ostale ne zaostaju mnogo, više je stvar ukusa koja će se kome svideti. Ujednačen, kvalitetan album, verovatno najbolji koji je Kasey Chambers snimila do sada. Ako je tačno da poslednji trzaji mladosti prestaju kad napuniš četrdesetu, ovaj album je uvod u njeno zrelo doba. Čini se da će nam Kejsine srednje godine doneti dosta toga lepog za slušanje. (8.0/10)

Maggie Baugh – Catch Me

Ovoj, takoreći, devojčici koja ima svega šesnaest godina nećemo ništa zamerati. Muzika je country, violina i gitara su instrumenti. Ne zaboraviti pevanje. I pisanje pesama. Veliki talenat i čudo od deteta. Nije ona džabe sa Floride koja baš i nije poznata po country pevačima stigla do Nashvillea i sklopila svoj prvi ugovor za objavljivanje pesama. Industrija je već prepoznala njen talenat. Ipak, preslušavajući album koji zvuči kao da ga je pravila mnogo zrelija osoba, ne može se pobeći od utiska da je za njen uspeh potrebno mnogo više originalnosti, tačnije distinkcije od mnogobrojnih sličnih izvođača. Ne može se danas biti bog-zna-kako originalan, ali je potrebno publici dati razlog zašto bi slušala baš tebe. Po nečemu se moraš isticati – da li je to karakterističan glas, virtuozno sviranje svog instrumenta, vrhunski songrajting, originalni imidž...Ovde ničega od toga nema. To su samo lepo upakovane country-pop pesme, po svemu prosečne. Ocena više za mladost i nesporni potencijal. (6.0/10)

The Regrettes – Feel Your Feelings Fool!

Znate da u mom svetu rock muzike odavno vlada matrijarhat, pa vas verovatno ne iznenađuje moje predviđanje da će ove simpa cure iz Los Angelesa sto posto uspeti! Izgledaju kao moguće finalistkinje takmičenja za Homecoming Queen iz Beverly Hills High gimnazije (vidi spot za „Hey Now“) koje nisu izabrane jer su prepametne za tu ulogu ili, još pre zato što su odbile da u takvom nečemu uopšte učestvuju, muzika im je „The Ronettes meet Bikini Kill“ ali bez razglabanja o globalnom zagrevanju, prenaseljenosti planete, terorizmu, Trumpu i Hilary, ISISu, niti o bilo kojoj drugoj „odrasloj“ temi. Što ne znači da o tim temama nemaju svoje mišljenje i da ne pričaju o njima u intervjuima. Devojke (+ uobičajeni momak za bubnjevima) idu u srednju školu i razmišljaju (i pevaju) o momcima – lepim, uobraženim, srcelomcima, ali pevaju i o sebi i prelasku iz detinjstva u svet odraslih. Nevinost i čistoća tih misli i osećanja koja iskazuju u svojim pesmama petnaestogodišnja Lydia Night, tekstovi, vokal i gitara, Genessa Gariano (18), prateći vokal i gitara, Sage Nicole (19), prateći vokal i bas i Maxx Morando (17), bubnjevi, su prosto neodoljivi. Nema tu mnogo filozofiranja – iskazi su prosti i direktni, recimo, kraj pesme „A Living Human Girl“ ide ovako:„I can be brave and I can be bold, No matter what you have to say, Oh I fall in love with people once a day, But if you ask me out, I'm still allowed to say no way“ ili pesma „Seashore“ koja počinje ovako: „You're talkin' to me like a child, Well I've got news, I'm not a little girl...“.

Prisustvujemo početku buđenja samosvesti novih feministkinja koje svoje stavove umeju da prenesu direktno i jasno, ali bez ikakvog dociranja i kontraproduktivne agresivnosti, prihvatajući ravnopravnost polova kao nešto što se podrazumeva, uvek spremne da tu stvar objasne onima kojima to i dalje nije jasno. Sasvim im lepo stoji nehotična ili namerna nesavršenost izvođenja (nisam siguran šta je od ta dva u pitanju). Iznenađen sam visokim kvalitetom pesama i vrlo izraženim pop potencijalom. Iznenađuje i zrelost stavova Lidije Night koja sa svojih petnaest razumnije govori nego, hmm, nego njen predsednik sa svojih sedamdeset! I onda pričamo kako današnja omladina samo bulji u telefone i nema pojma ni o čemu. A lepo nam svima poručuje Lydia Night: oslušnite svoja osećanja, budale! (8.1/10)

Prvi nastavak „eklektika“ u 2017, kao što vidite po poslednjadva prikaza, zaključih novom rubrikom „Eklektikove zvezdice“ koja pokazuje da će rock’n’roll i pored sveopšteg priznavanja od strane visoke kulture (evo, i Nick Cave dobi neko visoko odlikovanje od australijske vlade) i u budućnosti imati subverzivnu notu koja ga od nastanka ne napušta, čak ga definiše. Zaista, bez otpora, pobune, rušenja tabua, iznošenja neprijatnih istina, bez bunta i protesta, ta muzička forma postaje samo deo industrije zabave i time sama sebe ukida. Čini se da vremenu u kome živimo i dalje treba muzika kojom se preispituje sistem, možda više nego ikad ranije.