Da pređemo na stvar, razradio sam nekoliko teza koje mi se čine bitnim kada se govori o rock kritici.

1.Ko može da piše rock kritiku – pitanje kompetencije

Tu je onaj večiti argument subjekata rock ili bilo koje druge kritike da ih pišu neuspešni muzičari (pisci, slikari...). Šta to znači? Da mogu da ih pišu samo muzičari? Samo oni koji su bolji (uspešniji) od onih o kojima pišu? E, pa tako nešto se poslednji put kontinuirano događalo, ako baš hoćete da znate, negde oko 1840 godine, kada je Hector Berlioz deset i više godina za pariške novine pisao muzičke kritike. Kasnije se događalo vrlo sporadično. Dakle, o muzici ne pišu muzičari (oni je izvode!) nego slušaoci. A svaki (baš svaki) slušalac je vlastan da odredi da li mu se nešto sviđa ili ne. Ali, to sviđanje naravno nije muzička kritika, to je samo pokazatelj popularnosti izvođača o kome se slušaoci već izjašnjavaju kupovinom ploča, posetama koncertima, i slično. Oni slušaoci koji imaju sluha da čuju, volje da napišu nešto o onome što su čuli, talenta za komparatistiku i određeni slušalački staž (što i nije neophodno, ali je poželjno). U dve reči, kritičar je „prosvećeni slušalac“. Za kritiku klasične muzike verovatno je potrebno muzičko obrazovanje (da li je?), ali za rock i pop muziku, u kojoj ga većina izvođača nema (bar ne visoko), ne vidim zašto bi bilo potrebno kritičarima. Mnogo je potrebnije razumeti „zeitgeist“ (duh vremena) i imati narcističku potrebu da svoje mišljenje pokušaš da nametneš kao opšte.

2.Objektivna ili subjektivna rock kritika?

Lažna dilema! Kad se kvalitet nekog albuma bude mogao meriti izbaždarenim mernim instrumentom ili na neki drugi način izračunati (kao što se sabiranjem broja prodatih primeraka može izračunati koji je najprodavaniji album, na primer), rock kritika će tada biti objektivna. Pošto će to biti nikad, moramo konstatovati da je rock kritika bila i uvek će biti subjektivna. To je procena kvaliteta nekog dela od strane osobe koja procenjuje. Drugo je pitanje koliko je ta osoba kredibilna, to jest koliko joj čitalaca veruje. To poverenje čitalaca je takođe subjektivan faktor. Ova teza zaslužuje da se još malo razradi. Recimo, kad bi mi ponudili da pišem za „Pitchfork“ i za „Uncut“ koji tretiraju otprilike iste izvođače, ali na različite načine, ne bih imao dileme – moj izbor bi svakako bio „Uncut“, jer njihovi vrednosni kriterijumi mnogo bolje korespondiraju sa mojim. Ta razlika zaslužuje posebnu tezu!

3.Rockizam i Pop(tim)izam – pitanje kriterijuma

Termin „rockizam“ skovao je Pete Wylie (Wah!Wah!Heat) još 1981. On ga je koristio u pežorativnom smislu – kao termin koji se odnosi na tradicionalistički pristup pisanju o popularnoj muzici po kome je mera stvari rock muzika. U prevodu, pop, R&B, rap/hip-hop, svi ti žanrovi se vrednuju po merilima koja važe za rock muziku. Po tim merilima da bi neki album ili singl dobio pozitivnu kritiku, mora da ga izvodi onaj ko je napisao muziku (kod popa i R&B-ja to obično nije slučaj!), zatim, poželjno je da nije (mnogo) popularan, taj koji postane popularan on se „prodao“, potrebno je da postoji „poruka“, to jest da autor bude mnogo mudar i pametan, ili bar poetski nadahnut. Muzika nikako ne može da bude samo zabava i dobro raspoloženje. Jasno vam je o čemu govorim. Za razliku od tog pristupa, pop(tim)izam vrednuje žanrove po sebi – svaki žanr ima svoja polazišta i ishodišta, svoja merila i svoje ciljeve. Mračnjaštvo, previše značenja, alternativnost kao cilj, mistifikacija, ostaju kao merila za rock, dok je za pop ne samo poželjno, već i neophodno da se što bolje proda. Pravilo je jednostavno – što više prodatih primeraka, to bolji pop. Od rapa/hip-hopa se traži ulični kredibilitet i socio-politička oštrica, od R&B-ja da bude dobra muzička podloga za ples i tako redom. Dakle, kod pristalica poptimizma nije zabranjen plejbek, bitno je kakav je video klip, ne smeta teatralnost scenskog nastupa. Ako je ova tematika nekoga toliko zaintrigirala da bi pročitao još nešto o njoj preporučujem tekst Kelefa Sanneha iz New York Timesa iz 2004-te godine i tekst Paula Morleyja iz Guardiana iz 2006-te. Zanimljivo je i pitanje ko bi se gde svrstao od naših muzičkih kritičara ali ostavljam čitaocima da se s tim poigraju.

4.Vodič za kupovinu ili valorizacija nečijeg rada - negativne kritike da ili ne?

Ovde govorim o brojčanom ili slovnom ocenjivanju albuma koje je prvi uveo Robert Christgau u The Village Voiceu krajem šezdesetih. Ocenjivanje na prvi pogled izgleda sasvim neprimereno za procenjivanje vrednosti umetničkih dela – složićemo se svi da umetnost nije takmičenje. Ipak, postalo je uobičajeno pri valorizaciji albuma i singlova rocka i drugih žanrova popularne muzike. Zašto? Zato što su se recenzije na tržištu nosača zvuka koje je bujalo doživljavale uglavnom kao preporuka za kupovinu. Bolja ocena kao da je govorila – hajde, kupi me, ovo moraš da čuješ! Vremenom, sa uvođenjem takozvane „korektnosti – pristojnosti“ u javni život, polako su nestajale (ili se svodile na minimum) negativne recenzije. Prikazi su bili ili pozitivni ili ih nije ni bilo. Čak je i sam Christgau koji je, kada je uveo ocenjivanje, imao raspon ocena od E (najgora) do A (najbolja) tamo negde devedesetih (kada politička korektnost uzima maha) pisao prikaze samo za albume sa ocenama od B+ do A – znači, samo za, po sopstvenoj proceni, vrlo dobre i odlične albume. Pojavom Facebooka 2004-te godine i njegovog sistema lajkova (bez dislajkova) taj trend pisanja pozitivnih prikaza je postao do te mera dominantan da je negativno mišljenje o bilo čemu postalo skoro nepristojno. Tek u poslednje vreme, kada je demokratičnost umetnosti postala toliko velika da bukvalno svako može da javno objavi svoje delo i učini ga dostupnim celokupnoj svetskoj populaciji jednim klikom miša, primećuje se trend pojave dislajkova (na YouTubeu recimo, pa čak i na Facebooku, za sada samo kroz „emotikone“). Čini se da je već postalo neophodno odvajanje žita od kukolja, jer ponuda je toliko velika da je često nemoguće snaći se u njoj. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka vrlo retko si imao prilike da čuješ celu ploču pre kupovine. Najčešće si čuo u najboljem slučaju nekoliko pesama, a najčešće samo jednu, onu koja je objavljena kao singl. U to vreme ljudi su se najčešće opredeljivali za kupovinu čitajući recenzije kritičara kojima su verovali i tako odlučivali šta kupiti. Sa pojavom i razvojem interneta, došlo je vreme lakšeg i jeftinijeg pristupa muzici, pa je postalo manje bitno mišljenje kritičara – „skineš“ muziku sa interneta, preslušaš ploču, pa je ako ti se baš sviđa kupiš, da je imaš u fizičkom obliku. Onda je, pojavom „online“ servisa za čuvanje i objavljivanje muzičkih fajlova, preko već zaboravljenog MySpacea do današnjih Soundclouda, Mixclouda, Bandcampa i sličnih, ponuda postala toliko velika i šarolika (od amatera iz dnevne sobe sa mikrofonom od pet eura do najvećih profesionalaca) da se ponovo javlja potereba za kritičarima koji bi sve to preslušavali i „propuštali“ dalje ono što vredi. Da zaključim, kritika kao vodič za kupovinu (ili pre za konzumiranje!) je danas potrebnija nego ikad, dok je ona druga, ozbiljnija, koja pretenduje na valorizaciju nečijeg umetničkog dela postala skroz marginalizovana. Nekad mi se čini da je čitaju samo oni o čijem delu se piše, njihovi roditelji, kolege kritičari i retki pojedinci iz kruga slušalaca. Ostale to kao da uopšte ne zanima.

Što se tiče muzičke kritike kod nas, sve ovo gore napisano važi i za naše prostore. Ima i jedna specifičnost koja je vezana za lokalne sredine. Tek kad počneš da se baviš pisanjem o muzici shvatiš koliko je naš region mala sredina. Za par godina upoznaš sve ljude koji se na bilo koji način bave vrstom muzike koju pratiš iz svih država regiona. Lično ih upoznaš. Naravno, nisi sa svima njima podjednako „dobar“, ali sa svima njima ćeš se pre ili kasnije ponovo sresti, pa triput promisliš pre nego što o bilo kome od njih napišeš nešto negativno. Jer, umetnici su prilično sujetni (kao i kritičari, uostalom). To je dosta jak faktor usmeravanja kritika na pozitivnu stranu. Uglavnom se recenzenti drže principa – ako ne mogu da napišem pozitivan prikaz, neću ga ni pisati. Uostalom, ne bi bilo u redu te hrabre ljude koji su ovde, u carstvu turbo-folka, odlučili da se bave rock muzikom, na bilo koji način kritikovati. Pre bi im trebalo podići spomenik!

A sada, da „udarimo“ po kritici novih izdanja. Drž’te se, muzičari!

Alison Krauss – Windy City

Kraljica bluegrassa je posle više godina izdala solo album. „Windy City“ počinje petsyclineovskom „Losing You“, sledeća „It’s Gooedbye and So Long for You“ je pravi bluegrass koji je, ispostaviće se, jedan od dva izuzetka, onda ide naslovna „Windy City“ koja ponovo priziva u sećanje nezaboravnu Patsy. I tako manje više do kraja. Ređaju se „torch songs“ (balade o izgubljenoj ljubavi) jedna za drugom, ali je impakt koji prave otprilike ravan nuli. Ne ostaju u sećanju mnogo posle poslednje odsvirane note. Ipak, zahvaljujući visokim izvođačkim i pevačkim standardima i materijalu koji, ako ništa više, bar ne iritira u velikoj meri (pre ostavlja ravnodušnim) ocena je malo bolja od suvog proseka. (6/10)

Cloud Nothings – Life Without Sound

Indie rockeri iz Clevelanda, Ohio, predvođeni Dylanom Baldijem, zbog čijeg sam imena verovatno i počeo da ih slušam, nisu baš mnogo napredovali od svog prethodnog ostvarenja „Here and Nowhere Else“ iz 2014-te. Čak se može reći i da su nazadovali. Pesme su manje raspoznatljive jedna od druge, sve je sliveno u nepreglednu masu indie-rock klišea koja vas zapahne i dok je slušate jedina misao vam je – kad će sve to da se završi. Da su oni jedini bend na svetu verovatno bi naslov njihovog albuma „Život bez zvuka“ bio moj životni izbor. Dobro, malo preoštro, ali nisam mogao da odolim svojoj sopstvenoj šali. (5.8/10)

Delbert McClinton & Self-Made Men – Prick of the Litter

Evo i jedne legende – rođen u Lubbocku, Texas, gradu koji je po populaciji od 250.000 na osamdesetrećem mestu u SAD, ali je po broju dobrih muzičara rođenih u njemu sigurno među prvih dvadeset (evo samo nekih – Buddy Holly, Joe Ely, Jimmie Dale Gilmore, Butch Hancock, Terry Allen, Mac Davies, Lloyd Maines, da ne nabrajam dalje...). Prosto da se čovek zapita šta su im tamo davali da jedu dok su bili mali! Delbert McClinton u svojoj sedamdesetsedmoj godini ostaje na nivou dobre reputacije svog rodnog grada. „Prick of the Litter“ je bluz album sa izraženim džez šmekom. Vokal, čiji je intenzitet opao s godinama, iako mekši nego ranije i dalje je vrlo slušljiv i sasvim lepo se uklapa i u „jump blues“ pesme bržeg tempa, kao i u netkingkolovske balade kao što je moj favorit, delikatna „San Miguel“. Ovaj album je dobar primer za one koji hoće da nauče šta je „swing“ u džez muzici. Delbertov prateći bend „Self-Made Men“ vas prosto tera da se njišete u ritmu koji vam emituju. Album zvuči retro, ali na onaj divan način, toliko divan da možete da zamislite da je neke pesme, da su u njeno vreme postojale, mogla da izvodi i sama Billie Holiday. Recimo „Like Lovin’ Used to Be“. Mora se pomenuti i Percy Mayfieldova „The Hunt is On“, džezirani R&B sa lepim solom na gitari. Teško da će se ova ploča dopasti omladini, ali mojim ispisnicima sigurno hoće.(7.4/10)

Japandroids – Near to the Wild Heart of Life

Kanadski pop-punk duo čiji sam prethodni album smestio među prvih deset najboljih te godine, ovoga puta me nije oduševio. Jednostavno, pesme su nešto manje dobre, refreni su nešto manje „catchy“, svirka je nešto manje žestoka...malo po malo, ode mast u propast. Ako budu u prvih sto ove godine biće dobro. Brian King i David Prowse će sledeći put morati da naprave čudo ne bi li nekako iskočili sa tobogana koji neumitno vodi naniže! (7.0/10)

Valerie June – The Order of Time (2017)

Recenzija je ovde. (8.2/10)

Crvi – Piše nam se dobro

O Crvima je Dragana detaljno pisala i mogu samo reći da imamo konsenzus oko ovog albuma. Moram još jednom da podvučem izuzetno sviranje Damjana Babića i da istaknem svoja dva favorita: „Lažem i kradem“ i „Sestra, majka, ja“. (7.5/10)

Pi – Časna lubanjska

Da Ivana Picek živi i radi u Londonu, bila bi velika svetska zvezda. Njen novi album, koji je potpuno raskrstio sa naivnom i nevinom devojčicom široko otvorenih očiju kojima apsorbuje prirodu oko sebe, stvorio je za uzvrat mističnu Pi – svemirsku princezu koja se kreće boniverovskim simbolizmom novog milenijuma kao što se kreće svojom dnevnom sobom. Elektronski zvuci koji dominiraju albumom sasvim su primereni sadržaju. Ovo je muzika budućnosti sa kojom bih mogao da korespondiram. Uvodi ples ne kao telesnu, već kao mentalnu kategoriju. (8.0/10)

Cobalt Chapel - Cobalt Chapel

Ovo odmah na prvo slušanje ulazi u konkurenciju za najgori album godine. Grubo je reći najgori, bolje najneomiljeniji, ta kvalifikacija mnogo bolje odražava situaciju. Verovatno se ovaj konglomerat gregorijanskih korala, elektronike, okultnih rituala, britanskog psihodeličnog folka i Carmina Burana otpadaka može voleti, posebno ako ste bili ljubitelj simfo-rocka sedamdesetih, što sa mnom ni tada, a još manje sada nije bio slučaj. Naprotiv. Cecilia Fage (glas, klarinet) i Jarred Gosling (sintisajzeri) su srce i duša ove grupe koja u koncertnom izdanju ima još tri člana. Dakle, njih dvoje moraju preuzeti svu odgovornost za ovo što čujemo. Puštao sam ovu ploču nekolicini ljudi koji su mi dolazili u kuću po slučajnom odabiru i svaki od njih je rekao „daj utišaj, šta ti je to, pobogu“. Jedino što mi se u vezi sa ovom pločom svidelo je naslovna strane na kojoj je slika Cecilije u dubokoj blizanačkoj trudnoći – podsetila me je na moju suprugu u istoj toj situaciji od pre trideset godina. Za to sledi ocena više! (3.0/10)

Rhiannon Giddens – Freedom Highway

Recenzija je ovde. (8.2/10)

Son Volt – Notes of Blue

Kad god slušam Son Volt uvek mi kao tema iskrsne odnos tradicionalnog i modernog. Odnos Jay Farrera i Jeff Tweedyja. Prvi je najbolji egzemplar tradicionalizma, drugi modernizma. U Uncle Tupelo, prvom i najboljem alt-country sastavu taj antagonizam ove dvojice je dao neke od najukusnijih plodova žanra, ali nije mogao dugo da traje. Previše su bile jake centripetalne sile. Tweedy je sa svojim bendom Wilco prošao dug, vetrovit put koji ga je odveo do toga da postanu novi R.E.M., ali mu avanturistički duh nije dozvolio da u tom blagostanju ostanu, pa sada sa svoja poslednja dva albuma dekomponuje tu harmoniju. Ferrar, naprotiv, nije išao nikuda. On je tamo gde je oduvek bio. Ako bih nekakvim vizuelnim predloškom trebalo da dočaram novi album Son Volta, bio bi to dugi kadar ulaska u „ghost town“ – napušteni gradić na divljem zapadu. Usamljeni jahač ulazi u davno napušten grad, vezuje konja ispred kuće i ulazi unutra – sve je na svom mestu, onako kako je ostavljeno pre četiri godine, uključujući i staru porodičnu Bibliju na koju se nahvatala paučina, prašina je prekrila pokućstvo. Svaki Farrerov album je jedan dolazak u tu kuću. Od prvog, „Trace“ iz 1995, do ovogodišnjeg, „Notes of Blue“. Razlika između njih je u nijansama. Poslednji je malo „žešći“ od pretposlednjeg, „Honky Tonk-a“ koji je te, 2013-te godine završio na čelu moje godišnje liste. Taj je malo više „country“, zato ovaj novi ipak neće biti tako visoko. Da se vratimo odnosu tradicionalnog i modernog. Baš o tom odnosu se radi u istoriji umetnosti. Odnos prema tradiciji – bilo to negiranje, antagonizam, epigonstvo ili sukcesija – je ono što stvara (ili ne stvara) novu umetnost. Napredak je, naravno, bitan, ali je mnogo brži i sigurniji ako ima čvrstu tačku oslonca i drugu stranu poređenja u tradiciji. Činjenica je i da čovek, kako ulazi u godine i gubi životnu energiju, postaje sve manje sklon preispitivanju usvojenih vrednosti i istraživanju novih – radije ide utabanim stazama. Zato mi Son Volt uvek bolje „legne“ – nema kod njih mnogo tih sve manje poželjnih iznenađenja. (7.8/10)

Nikki Lane – Highway Queen

Šta reći za Nikki Lane? Voleo bih da je volim, ali nekako ne ide. Tri, četiri preslušavanja i još uvek se ništa nije dogodilo. Niti sam zapamtio neku pesmu, niti imam želju da još koji put pokušam. To je country – rock crossover koji, što je za pohvalu, ne zvuči ljigavo, ne može se ništa zameriti Nikkinom vokalu koji je snažan i precizan, pesme su srednjeg ili brzog tempa, skoro da nema sporih, što nije loše samo po sebi, ali je problem što nijedna od njih nije izuzetna. Ima ih dobrih: „700.000 Rednecks“ na primer, kod koje nije samo naslov dobar, „Muddy Waters“ je sasvim pristojni mid-tempo, naslovna, živahna „Highway Queen“ i snažna balada „Forever Lasts Forever“, jedna, ali vredna, koja zatvara album. (7.6/10)

U jednoj ili nijednoj rečenici:

Cali Tucker – Cover Girl

Mejnstrim kantri dobro otpevan, ali bez pesama koje se pamte. Iako se zove „Cover Girl“, što asocira na plitku, nepretencioznu muziku, ovde to nije slučaj. Postoji kvalitet, ali, kažem, pesme su prosečne. (5.5/10)

Chip Taylor – A Song I Can Live With

Šaputavi Chip Taylor je u svojoj sedamdesettrećoj godini smogao snage da bude bolji nego na svom prošlogodipnjem albumu „Little Brothers“ (pomenuo sam ga u nekom od nastavaka Eklektika). Ispovedna poezija, klavir i gitara za kasne noćne sate. Lepo za romantične dušice! (7.0/10)

Jens Lekman – Life Will See You Now

Lekman je imao i boljih uradaka. (7.0/10)

Julie Byrne – Not Even Happiness

Možda Julie zaslužuje više od jedne rečenice, jer je snimila vrlo dobar album, ali, sve to smo uglavnom već čuli od Sharon Van Etten, Angel Olson i sličnih. (7.6/10)

Menace Beach – Lemon Memory

Prosečni indie-rock. (5.0/10)

Michael Chapman – 50

Britanski folk veteran ima na svom albumu nekoliko vrlo dobrih pesama. (7.4/10)

MoMo – Voa

Brazilac MoMo se nekako našao u mom download folderu. To nije „world music“, već indie-folk, pristojan, ali ne i izuzetan.(6.6/10)

Rose Elinor Dougall – Stellular

Pop muzika koja me ostavlja prilično ravnodušnim.(6.5/10)

Sallie Ford – Soulsick

Ovaj indie-rock me podseća na Ellen Foley, ako je se iko seća. Samo jer manje dobro.(6.0/10)

Stef Chura – Messes (6.6/10)

Sun Kill Moon – Common as Light and Love are Red Valleys of Blood

Odličan album hiperproduktivnog Mark Kozaleka.(8.0/10)

Susto – I’m Fine Today (7.0/10)

Tift Merritt – Stitch of the World (7.0/10)

Whitney Rose – South Texas Suite EP (7.6/10)

Aaron Watson – Vaquero (6.6/10)

Abigail Lapell – Hide Nor Hair (7.8/10)

Gurf Morlix – The Soul & The Heal (7.0/10)

Lucy Spraggan – I Hope You Don’t Mind Me Writing (7.2/10)

Tom Paxton – Boat in the Water (7.0/10)

Chuck Prophet - Bobby Fuller Died for Your Sins (7.6/10)

Gringo Star – The Sides and In Between (7.0/10)