Ima ta pjesma, „Braille“, koja uvodi u EP „Let Me Sleep“ koja može proći kao himna neodvojivosti, prožimanja, potrebe jednog bića za drugim, i to bića koje stoji nasuprot, koje dopunjava. U pjesmi je, naravno, to biće negdje drugo, otišlo je, i nema podataka o tome da li je živo, da li će se vratiti i da li može da čuje nježni vapaj koji mu je upućen. Cijela filozofija odnosa među ljudima, i to ne samo ljubavnih, mada neka ljubav uvijek igra ulogu, pa makar svojim odsustvom.

Ajmo jednu za navigatora, ajmo još jednu za voz koji kreće, za ukrcavanje na ovo putovanje... tako počinje verovatni album godine. I naši stari bi nešto slično rekli, došli smo na dve noge, mora bar dve da se popiju. Bar za početak. A počinje žestoko.

Dugi niz Afroamerikanaca (obećavam da je ovo prvi i poslednji put da u ovom tekstu koristim ovu rogobatnu politički korektnu složenicu) boraca za ljudska prava je neprekinut još tamo negde od sredine devetnaestog veka, od abolicionističkog pokreta i Harriet Tubman i Frederick Douglassa, prvih crnih abolicionista, preko Martina Luthera Kinga, Malcolma X-a, CrnihPantera, sve do današnjih protestanata protiv brutalnosti policije prema crncima u mnogim američkim gradovima, što samo pokazuje da rasna ravnopravnost i dan danas još nije uspostavljena.