Recenzije
Una Gašić je „league of her own“ što ono kažu Amerikanci. Hrvati bi rekli „osebujna“, Srbi „samo svoja“. Ona dokazuje da rokenrol na srpskom ne mora da se skandira, može i da se šapuće. Ne mora njime da se preti, može njime i da se tepa, može da zvuči bajkovito i senzualno. Tvrd jezik taj srpski-hrvatski-crnogorski-bošnjački (nepotrebno precrtati!), ali ne i kad ga Una peva.
Una je Bitipatibi, to je valjda svima jasno. Može da dođe i prođe mnogi gitarista, mnogi bubnjar i basista i može svaki od njih da ostavi neizbrisiv pečat i da se misli da se ne može bez njega i da će pesme zvučati drugačije i da to više nije to ali to su, biću grub, obične budalaštine. Dok je Uninih pesama i Uninog glasa i klavijatura dotle je Bitipatibi. Ne brinite, dušebrižnici, naslediće Kraka Skopulovičeve deonice, kao što je Skopulovič nasledio Dragančetove u Artan Liliju, prilagodiće ih Kraka sebi kao što ih je Skopulovič prilagodio. Komplikovana je ta hemija u bendovima.
Neverovatno mi je koliko je ovaj album uzburkao duhove. Uopšte ne kapiram. Prvo, veliki hajp se podigao ne samo u svetu nego i kod nas u regionu. Bend je nedavno gostovao u Zagrebu praćen ogromnim interesovanjem pretežno ženske tinejdžerske publike. Onda je Zoran Stajčić za Ravno Do Dna napisao sasvim pristojan prikaz koncerta, da bi iz svih oružja (verbalnih, na sreću) bio napadnut od mlade, moram reći, feministkinje (jer iz tog ideološkog pravca je ispaljen hitac) za nekakvu diskriminaciju na osnovu polne pripadnosti. Kao da je on lično kriv što se tinejdžerkama sviđa Cigarettes After Sex. No, bolje da ne izigravam Stajčićevog drvenog advokata (zna on i sam da se brani i to bolje nego što bih ga ja branio!) nego da pokušam da odgonetnem tu ustreptalost koju je grupa CAS izazvala.
Obe ploče Sufjan Stevensa objavljene su otprilike u isto vreme i to nije jedino što im je zajedničko. Zajednička im je pretencioznost pseudoklasične muzike kojom su obe ispunjene. Za razliku od remek-dela Carrie & Lowell iz 2015-te, ogoljenog do iskonskog bola, njegov istoimeni živi blizanac je okićen kao seoska mlada. Ako mi išta ide na živce, to je situacija u kojoj rokeri pokušavaju da izigravaju izvođenje klasične muzike. To valjda rade da bi podigli samopoštovanje, u stilu „vidi mama, vozim bez ruku!“. Vrlo su slična po tom pitanju oba ova albuma. Tu ipak postoji jedna kvaka – Sufjan je prokleto talentovan pisac pesama. Ne može čovek lako odoleti lepoti tih njegovih napeva u kakvo god pakovanje da su upakovani.
Momci iz grupe Radost! su ovim albumom prevazišli moja očekivanja. Slušajući njihove ranije radove, uglavnom live snimke, bio sam iznenađen hajpom koji ih je pratio (omiljena su grupa zagrebačkih alternativnih muzičara!). Moram priznati da ga (mislim na hajp) baš nisam razumeo. Bili su mi usiljeno originalni i duhoviti na „o ruk”. Svirka – raštimovana! Da l’ namerno il’ slučajno, ne znam, al’ tako je zvučalo. Zato sam izbegavao da poslušam „U zoni”. Presudilo je poznanstvo sa Dimitrijem Petrovićem, bubnjarom grupe. Pomislio sam – tako drag momak ne može učestvovati u nečem lošem. I nisam pogrešio.
