Recenzije
Spiritus movens grupe Baobab Mišo Petrović je šetač. Krene iz svog Arilja i šeta po okolini. Uzbrdo, nizbrdo, gore, dole, u ritmu koraka. Upija. Imajte u vidu da je to Zlatiborski okrug, lepota je to. Ne može a da ne utiče na umetničku dušu. I sam sam šetač pa znam – šetanje je razmišljanje. O svemu. Od sasvim ličnih stvari do onih sasvim opštih, koje nas uveliko nadilaze. Misli naviru bez reda, jedan tok prekida drugi, koji može i ne mora biti u vezi sa prvim, dođe povremeno i do, kako ih ja zovem, tabula raza faza koje su ispunjene ničim – tišinom. Te faze su samo najava novog toka misli koji se pojavljuje iz dubina moždane mase. Liči to na puštanje vinila na gramofonu – pesme i prostori između pesama se smenjuju u nepravilnim intervalima. Svaka šetnja – jedan LP! Ili bar EP. U mom slučaju, s obzirom na nedostatak muzičkog talenta, neke od tih misli obično završe u nekoj od recenzija koje pišem, kod Miša, koji je muzičar u dubini duše, završe kao pesme. Naravno, nije svaka šetnja jedan LP, pa ni EP, mnogo je šetnji potrebno da bi se oblikovale pesme za jedan pravi LP, i još mnogo studijskog rada pride, ali, skoro sam siguran da se kostur formira u šetnji. Uostalom, pogledajte omot.
To što sam tek preko mlađahnog Davida Nancea, o kome sam pisao u prošlom nastavku „Eklektika“, došao do Simon Joynera, verovatnog vlasnika albuma godine u mom izboru, je moja greška i posledica činjenice da nisam dobro naučio lekcije sa Škloa foruma, u koji sa ulazi po preporuci, a čiji sam član od pre nekolicine godina. On okuplja ljubitelje garažnog rocka i srodnih pravaca kojima likovi poput Joynera ne mogu da promaknu. Oni ih detektuju još u embrionalnoj fazi njihovog razvoja. Joyner je davno izašao iz nje, i po godinama, i po dužini karijere i po broju albuma koje je izdao – 17, ako sam dobro prebrojao. Među nama je od 1971, a sa svojim izdanjima od 1991. Uticao je na Connor Obersta (Bright Eyes), svog sugrađanina iz Omahe, Nebraska, i sarađivao sa John Darnielleom (The Mountain Goats). Za mene dovoljno.
Evo novog albuma Jovanovića, ponovo pod dirigentskom palicom Petra Rudića ali ovoga puta u izdanju Pop Depresije. Ono što se na prvi pogled može videti je bogatstvo aranžmana – nije krajnje svedeno kao prvi album.
Glas na prvom albumu je bio sasvim ravan, bez ikakvih egzibicija, čak i bez bilo kakvih pokušaja narušavanja ravne linije.Ono što sam napisao za potlistu posle prvog susreta sa njim, još pre izlaska prvog albuma, u proleće 2014-te godine kada je bio support Nini Romić u KC Gradu mislim i danas: „Nema on glas visok poput Tima Buckleya, nema ni glas dubok kao Scott Walker, ali bi Michael Gira, Bill Callahan i Leonard Cohen svakako mogli da ga prime u recitatorsku sekciju ako se još malo potrudi.
Dino Santaleza se, sudeći po slici sa omota, ovoga puta pojavljuje u obličju nečastivog koji drži svet u svojim rukama. Belzebub se sada zove Para Lele, a sudeći po tome kako nam je i šta učinio, mogao bi da bude i Kuku Lele! Da li je Para Lele povlačenje paralele u odnosu na Pridjeve? Izgleda da je tako. Pridjevi su Dino plus Picek/Romić, a Para Lele Dino plus NL od NLV (Nikol i Luka), plus Ivana Kujundžić. Razlika je uočljiva već na prvi pogled – u Para Lele čuje se mnogo više Istre nego u Pridjevima, što je sasvim logično, jer su svi oni iz Istre (nisam siguran za Ivanu K.). Kosmička muzika iz mitske Istre – tako su i sami na bandcampu napisali.
