Recenzije
Veteran Kinky Friedman (73 god.) je ponovo sa nama. Sedamdesetih sam maštao da nabavim njegov album Sold American koji je bio i ironičniji od Randy Newmanovih i više kantri orijentisan. To remek delo političke nekorektnosti, koje dobija na značaju tek danas, kada je politička korektnost uzela toliko maha da donosi mnogo više štete nego koristi, nije bilo naročito primećeno te 1973. u vreme objavljivanja. Ne preporučujem ga ljudima bez smisla za humor – neće im se svideti. Njegovi kasniji albumi, koje je sporadično objavljivao doneli su mu još manje uspeha (osim dobro prodavanog Laso From El Paso), međutim, budući bistar, duhovit i originalan kakav jeste, Kinky Friedman je ostvario karijeru u sasvim drugoj oblasti, kao pisac detektivskih romana u kojima je glavni lik detektiv koji se zove – pogodite – Kinky Friedman!
Hrvatski bend koji svira, nazovimo ga revival baziran na bluzu. Ništa revolucionarno, ali prilično čvrsto sa dozom sete što imamo zahvaliti Martini Burulić, koja je svoje pevačke dužnosti obavila na uverljiv i dopadljiv način. Ima izražajan vokal koga nikada ne zloupotrebljava, dakle uspešno izbegava zamku u koju upada većina pevačica/pevača svesnih svojih glasovnih kvaliteta. Martinu bih po izražajnosti mogao uporediti sa Lolom Miković iz beogradske grupe Stepa, što je, da se razumemo, kompliment. Gitarista je Bruno Vrgoč, bas svira Antonelo Vukić a bubnjeve Ivan Horvatić. Sudeći po onome što se na albumu čuje, svi oni više vole da budu timski igrači nego da „soliraju“ što je kod mene veliki plus. Muzika im je, kao što rekoh, retro - mešavina bluza, surfa, soula, klasik roka, pa se, sasvim logično, sviđa staroj kuki poput mene. Potpisuju pesme zajedno, što je lepo i kolegijalno ali bih voleo da znam ko tu šta tačno radi. Ne verujem da i tekstove pišu zajedno, pretpostavljam da ih piše Martina. U njima se koriste reči i fraze koje su česte u rok muzici – može se reći da su to opšta mesta. Fraze „Shadow and light“, „Cruel Heart“, „Like Mamma said“ i još sličnih ipak nisu upotrebljene na već viđen način – postale su deo ličnih priča tekstopisca (verujem, Martininih). To i jeste najbolje – kad se preko opšteg dođe do ličnog (ili obrnuto), ali to je i najteže postići. Onome ko piše tekstove to polazi za rukom.
Tenor saksofonista, kompozitor i bendlider Kamasi Washington je vrlo eklektičan, i kao takav, sasvim relevantan u drugoj dekadi XXI veka. Osnova njegove muzike je džez, ali ono što ga razlikuje od drugih džezera je to što je duboko zahvatio iz trezora popularne muzike u najširem smislu. To je u postmodernizmu ne samo potrebno, nego neophodno. Kako je Francis Fukuyama (koji ovih dana gostuje u Beogradu) proglasio „Kraj istorije“, tako bi se moglo reći da Kamasi Washington ovim trostrukim albumom proglašava „Kraj muzike“. Da se podsetimo – kod Fukuyame „Kraj istorije“ ne znači da se više ništa neće događati, već znači samo to da je liberalni kapitalizam krajnji (konačni) stepen razvoja do koga je ljudsko društvo došlo. Što bi rekli, to vam je to, nema dalje. Svi konkurentni sistemi su propali (poraženi?). Imate idealan sistem. Ostaje vam samo da živite u njemu. Kad se stigne dotle, ostaje samo rekombinovanje i prilagođavanje postojećih elemenata sistema.
Ryland Peter Cooder je etnomuzikolog, pre svega. Prvenstveno to treba imati u vidu kad se razgovara o njegovom delu, a krajnje je vreme da počne ozbiljno da se razgovara. Jer, i da ništa više ne uradi do kraja života, ostao bi zapisan, što se ono kaže, zlatnim slovima u anale rokenrola. Jedan je od onih koji su sporo gradili reputaciju koja se temeljila isključivo na kvalitetu. Jedan je od onih čiji lik nemate u glavi, koga na ulici ne biste prepoznali, ali ste sigurno u životu, bar jedanput, čuli njegovu gitaru. Čak i ako vas muzika uopšte ne zanima.
Sa devetnaest je svirao sa Taj Mahalom u grupi Rising Sons, koji mu je, izgleda, pokazao put kojim će ići – put otkrivanja zaboravljene muzike i njenog predstavljanja svetu. U dvadesetoj šef mu je bio Don Van Vliet, poznatiji kao Captain Beefheart na „Safe As Milk“, prvom albumu Captain Beefhearta & Magic Banda. Dvadeset prva godina, dolazi na red Neil Young, sa svojim istoimenim albumom. U dvadeset drugoj The Rolling Stones, Sticky Fingers. Poslušajte slajd gitaru na „Sister Morphine“ – prepoznaćete neke njegove kasnije radove. Little Feat, prvi album. Crazy Horse sa Danny Whittenom, prvi album. Randy Newman, 12 Songs. Arlo Guthrie, Buffy Sainte-Marie, Judy Collins, Rita Coolidge i još desetak autora potražilo je njegovu pomoć.
