Recenzije
Da vas ne držim u neizvesnosti – u pitanju je remek delo. Možda ga neće razumeti slušaoci mlađi od 45, ali njima nije ni namenjen. Album neuobičajen za ovo podneblje, jer je vrlo ličan i vrlo konkretan. Naime, ovde je uobičajeno da se rok autori u svojim pesmama bave opštim mestima, kvazi-politikom, izvikivanjem parola, i više ili manje uspelim duhovitostima, a vrhunac je kad uspeju da naprave autentičnu ljubavnu pesmu koja se bazira na ličnom iskustvu. Albumi kakav je „Strah od dubine“ koji idu još dalje, u vrlo lične priče, su kod nas izuzetno retki, skoro da ih uopšte nema. Tema kojom se dosledno, kroz ceo album, bave Zvonka Obajdin pre svih, Daniel Rodik, Matko Boršić i San Mikulec je depresija srednjih godina.
Damjan Babić i momci se razvijaju u pravom pravcu. Sasvim dobar prvenac “Piše nam se dobro”, o kome je pisala Dragana, nadmašen je njihovim novim izdanjem “Šta si to uradio?”. Crvi bi trebalo žanrovski da spadaju u balkanski indi-rok. To nije samo po sebi ni loše ni dobro, kvalitet benda zavisi od toga koliko je ko u stanju da bude koliko-toliko originalan, da se odmakne od opštih mesta tog dosta izrabljivanog pravca. Znate već kako zvuči indi-rok na Balkanu – ritam po principu “repetitio mater studiorum est”, prisustvo gitara u što većim količinama, skandirajuće pevanje, tekstovi kao nužno zlo ali nikako lični, zabranjeno pojavljivanje melodija (ni nagoveštaj nije dozvoljen!)…
Još jedna članica legendarne „roots music“ grupe Carolina Chocolate Drops koja snima odlične albume. Posle Rhiannon Giddens i Dom Fleminsa, evo je i Leyla McCalla. Boljeg otvaranja od naslovne pesme The Capitalist Blues odavno nisam čuo. Podsetila me tim izvođenjem na Billie Holiday, jednu od najboljih pevačica ikada. Inače, McCalla je poreklom iz Haitija, sa karipskog ostrva Hispanola na kome se pored Haitija nalazi i Dominikanska Republika. Rođena je u New Yorku, u porodici intelektualaca. Studirala je violončelo, da bi posle toga provela nekoliko godina svirajući na ulicama New Orleansa usput usavršavajući svoj maternji jezik – haićanski kreolski.
U svojoj trideset i sedmoj Sharon Van Etten stiže do svog petog albuma, ako ne računamo home recordings od pre 2009. Pratim je od albuma Tramp iz 2012 na kome je definisala samu sebe kao autora. Ta definicija je primenjena i na sledećem, Are We There iz 2014., koji ju je učvrstio na poziciju u samom vrhu indie-folk žanra. Pet godina je prošlo od tada do pojavljivanja albuma Remind Me Tomorrow, ne samo zbor toga što je Sharon u međuvremenu postala majka, već i zato što je, bar tako ja mislim, tražila svoj daljnji muzički put.
Jedini mogući pravac razvoja je odabrala Sharon Van Etten imajući u vidu svoju želju za promenom. Još jedan folk album koji bi izdala, bez obzira koliko genijalan bio, neminovno bi vodio njenu karijeru u „praćenje po automatizmu“. Ono kad vidite da je izašao njen novi album, „skinete“ ga, preslušate i konstatujete da je odličan, ali ne baš toliko odličan ili bolje reći uzbudljiv na prvo slušanje kao što je to bio Tramp ili Are We There. Poput onoga što se događa sa Laurom Marling, na primer.
