Minimalizam nerijetko vuče neka pežorativna značenja, pa bez obzira što zvanično biva žanrovskom odrednicom, u nekim situacijama su mi potrebene prigodnije riječi da opišem ono što čujem. Dovoljnost, recimo. Jer razlika je u potrebama, reći sve tako što se neće povući (pre)više ni verbalnih oznaka, ni svih ostalih zvučnih elemenata. Ne govorim o melodičnosti, jer na novom albumu Ivičinom (Ivica kao bend, ne samo kao Ivan Kačavenda kantautor, jer ima nečeg što ga umnožava, nečeg što čini da u svakoj ulozi bude neko drugi) melodičnost nije ono na šta smo navikli, jedna auditivnost koja uvlači u sebe kao klizava površina koja te lagano obara tamo gdje si najslabiji. Ova melodičnost je na nivou sunđeraste mase koja se se puni i prazni otkucajima, koja sebe prekine na pola 'odrastanja', da ne postane prerano nešto uz što bi se moglo plesati, jer na ovom albumu niko ne pleše, svi (to su taj one man band i mi koji slušamo) se uvlačimo u sopstvene jastuke do trenutka kad možemo postati jedno s albumom, ili ostati jastuk, kako kome zapadne.

Moralo bi svima biti jasno da je dodelom Nobelove nagrade Bobu Dilanu stavljena je tačka na proces promocije rok muzike u umetnost. Nije to ništa novo pod kapom nebeskom – roku se dogodilo isto ono što se dogodilo klasičnoj muzici kada je od puke zabave za dokono plemstvo postala umetnost, džezu, koji je iz plesnih dvorana u jednom trenutku takođe etabliran nastupima u elitnim koncertnim  dvoranama, operi čiji je put od pučke zabave do umetnosti takođe dobro poznat. Može se primetiti da u tom procesu postoji zakonitost. Popularna muzika koja izgubi primat pojavom neke nove popularne muzike, nekim nepisanim pravilom promoviše se u umetnost. Promocija se obavlja tako što dotičnu muziku akademska zajednica prihvata kao nespornu vrednost uz obavezno nipodaštavanje trenutne popularne muzike. Po onoj logici – sve što je staro je dobro, sve što je novo je prolazno. Jedino što svima izmiče prosta činjenica da ono što je danas novo, sutra postaje staro.

Već počinjemo da ubiramo prve plodove novog položaja rok muzike. Ko bi drugi nego Dejvid Birn! Čovek koji sigurno nije najtalentovaniji muzičar koga su vaše oči videle i uši čule, ali je isto tako sigurno da jeste jedan od najinteligentnijih. Samo pročitajte njegovu knjigu „Kako radi muzika” i biće vam sve jasno. Biće vam sve jasno i ako preslušate diskografiju njegove grupe Talking Heads. U knjizi doslovno opisuje strategiju svog uspeha u muzičkom svetu, a grupa Talking Heads je živi dokaz da ta strategija ima uspeha. Nema, dakle, kod Birna spontanosti, božanskog nadahnuća ili bilo čega sličnog. On sasvim racionalno pristupa stvaranju umetničkog dela, u ovom slučaju rok pesme. Da budem precizan – ne samo stvaranju, već i plasmanu u najširem smislu. Počinje od notnog zapisa (ili zapisa na nekom mediju) – to je kreacija umetničkog dela. Sve ostalo je plasman. Birn tačno primećuje u svojoj gorepomenutoj knjizi da nije svejedno kako ćete ga upakovati. Ako ćete svirati u maloj prostoriji za mali broj ljudi biće vam dovoljna akustična gitara. Pank klub (CBGB na primer) zahteva pravi rok bend sa instrumentima uključenim u struju. Kad se dođe do nivoa stadiona mora se pucati iz svih oružja. Mnogočlani bend, scenski pokreti vidljivi i iz poslednjeg reda tribina, uočljiva garderoba…