Posle 22 minuta i 45 sekundi koliko je trajalo preslušavanje novog albuma grupe Repetitor teško je donositi nekakve dalekosežne sudove, jer minutaža albuma je znatno manja od standardne long plej ploče (ipak, veća je od EP-ja),  ali odmah mi je bilo jasno da stvari više nisu iste, a opet - iste su. Kontradiktorna izjava, ali ipak logična. Objasniću na kraju.

Sira, putra, vrhnja, mleka, jajca i krumpira…moram priznati da je Jankecov asortiman prehrambenih proizvoda znatno bolji od onoga što nam nudi Ivan Grobenski sa kavera albuma „Siromahi i Lazari“ – one dve kokošije noge, koje se više ni u juhu ne stavljaju (kad malo bolje razmislim, možda je to bila tajna odlične supe moje bake). Još nešto se promenilo na kajkavskom govornom području od Jankecovih vremena. Tada je cug/vlak/voz mogao da pobegne ako nisi bio dovoljno brz, a danas, bar sudeći po izveštajima samog Grobenskog, koji ga često koristi na relaciji Koprivnica – Zagreb, teško da bi pobegao i pužu.

Kajkavski književni jezik, kojim je otpevana ova ploča, je zvanično priznat 2015. kao istorijski jezik sa oznakom [kjv] po međunarodnom ISO standardu, ali je, i nekad i danas tretiran kao narečje hrvatskog književnog jezika. Jasno je da su za takvu klasifikaciju uvek bili bitniji politički od lingvističkih razloga. Taj jezik danas govori otprilike trećina Hrvata, pa se čini da je u pop kulturi njegova prisutnost daleko manja nego što bi mu po brojnosti nativnih govornika pripadala. Uglavnom sve što je za vreme Jugoslavije doprlo do nas u Srbiji sa kajkavskog govornog područja bile su knjige Miroslava Krleže, slikari naivci (Ivan Generalić, Ivan Rabuzin…), TV serija „Gruntovčani“ Kreše Golika sa Martinom Sagnerom u ulozi Dudeka i pesma „Fala“ Dragutina Domjanića (za vsaku dobru reč kaj reći si mi znala…). Tu je i legendarni ženski vokalni sastav „Ladarice“ koji je pevao i „Lepe ti je Zagorje zelene“ sa kojom sam počeo ovaj tekst, i temu iz pomenute serije „Podravina ravna“.

Tu naš Grobenski, Podravine sin, ulazi u priču. Bogato etnomuzikološko nasleđe Podravine, jedne od regija kajkavskog govornog područja, prvi put je neko pokušao da propusti kroz filter bluza i da ga, tek blago izmenjenog, predstavi novim generacijama. Svaka etno muzika ima svoj kantri i svoj bluz. Živahni Jankeci sa početka priče su predstavnici kantrija a siromahi i lazari, kako ih Grobenski naziva, predstavnici bluza. Istina je da Drava nije Misisipi, ali, kao i kod svake ravničarske reke, narod koji oko nje živi ima sličan doživljaj života i sličnu melanholiju. Melanholija je, ako ćemo iskreno, blaga reč za raspoloženje koje širi Ivan Grobenski preko ove ploče. Depresija, ili prosto tuga bi bio bolji izbor reči. Bluz, koji je bio Ivanovo polazište, se tokom svog dekomponovanja pretvorio u tiho kotrljanje Drave i somnabulno tumaranje njenim priobaljem („Dojdi, Draga, Dojdi“; „Črna Megla“). Koenovi „divni gubitnici“, tako romantični i tako privlačni, ogoljeni su i svedeni na svoju suštinu – to su pre bedni gubitnici („Siromahi i Lazari“).

Pokušavam da rešim problem jezičko-političke korektnosti, da u ženski rod stavim „vođa grupe“ ali mi ne ide (sudeći po našem jeziku, ženska osoba ne može da bude vođa) pa ću morati da iskoristim stranu reč: liderka grupe Big Thief, jedne od meni najdražih novijih grupa, izdala je svoj sedmi solo album (prvi je izdala kad je imala 15 godina, 2006.) i to na dve ploče. Prva, „Songs“, sadrži pesme sa pevanjem, druga „Instrumentals“ dve poduže instrumentalne kompozicije. To su klasični „korona albumi”, koje odlikuje spontanost i, rekao bih, zanemarivanje studijske perfekcije. Do sada se pokazalo da izolacija usled pandemije nije baš plodotvorna što se stvaralačke inspiracije tiče. U najboljem slučaju imamo autorske pesme inspirisane pandemijom, ali je češće prisutno snimanje „kavera“ jer to zahteva manje angažmana i manje koncentracije nego ozbiljan autorski rad. Ali, to ne važi za našu Adrijan-u (Jadranku?). Ona je krenula drugim putem, onim kojim je Bon Iver krenuo pre sada već dosta godina kada se našao u sličnoj situaciji - raskida emotivne veze, samo tada nije bilo pandemije. Bon Iver je doduše bio u većoj bestragiji, u drvenoj kolibi u šumama oko grada Eau Claire (Bistra voda) u Viskonsinu, dok se Lenkerova osamila u okolini Vesthemptona, u zapadnom Masačusecu, u šumama na Berkšajrskim planinama. Slični su to ekosistemi, četinari, mrak, vlaga i kišica koja rominja (kad je lepo vreme), idealni za duše koje pate i rešavaju svoje lične drame i dileme.