Recenzije
Novi album Lane Del Rej mora da se „ispoštuje“! Tim pre što je odličan. Kao i obično kad je ona u pitanju, mora se obratiti pažnja na svaki detalj ako hoćemo da tumačimo njen rad. Krenućemo od omota. Crno-bela fotografija jedanaest belih žena koje sede za stolom u restoranu nekog kantri klubu odmah pali crvenu lampicu! „Country club“ kao institucija je nastao u Velikoj Britaniji i predstavlja vrstu odmarališta za pripadnike visokog društva. U Americi kantri klubovi postoje još od kraja devetnaestog veka, plaća se članarina koja ume da bude prilično visoka pa okupljaju elitu mesta u kome se nalaze. Golf i teniski tereni, bazeni, travnjaci, restorani, sve u besprekornom stanju – sve to stoji na raspolaganju članovima. Stavljanjem slike kantri kluba na omot sa svim tim belim ženama, Lana gura prst u oko metastaziranoj političkoj korektnosti čija je poslednja žrtva simpatični (mada prilično navalentni) „Pepe The Pew“.U eri „Black Lives Matter“ pokreta ovakav izbor omota se čini ili deplasiranim ili naprotiv, namernim. Kao da propagira nekakav novi konzervativizam. Ispijanje kapućina dok sa savršeno podšišanog travnjaka nekog kantri kluba gledamo bela tragove na nebu koji ostaju iza aviona, ali ne kao teoriju zavere, već kao lepu sliku koja ispunjava našu dokolicu. Prizivanje stare normalnosti u eri nove normalnosti?
Argument za to je i baratanje horoskopom u naslovnoj pesmi. Morao sam da se raspitam šta znači „Moj rak je sunce, moj Lav je mesec“ pa sam saznao da je vladar sunca Lav, a vladar meseca Rak, dok je kod Lane obrnuto, što govori o njenom nepredvidivom ili buntovničkom karakteru. To je moje slobodno tumačenje, ne držite me za reč. Ali, bavljenje horoskopom mi liči na neku buržoasku zanimaciju. I njen odnos prema suprotnom polu je tradicionalan. Ona je slaba žena kojoj je muškarac zaštitnik, ali on povremeno pretera sa tom svojom zaštitom. Često je optuživana da glorifikuje svoje muške partnere i zbog ljubavi im oprašta čak i nasilje. Istina je da u njenom portfoliju nema ni traga od militantnog feminizma. Ona predstavlja onu tihu većinu neborbenih žena koje takođe neko mora da zastupa u javnosti. I tu tradicionalizam dolazi do izražaja. Imam puno razumevanje za tu njenu poziciju govornika za one koje ne mogu ili ne žele da govore.
Ono što je najavljeno istoimenim singlom, isporučeno je na albumu “Šuti i pjevaj”. Eksperimentalni electro dance sa stavom, tako bih nazvao ovaj žanr čiji je prominentni predstavnik na ovim prostorima Sara Renar. Što se Sarinog stava tiče, on je demonstriran već time što je album objavljen Osmog marta, na međunarodni dan žena, koji je, da li baš slučajno, i njen rođendan. Borba za ženska prava je sastavni deo njene ličnosti pa i njenih pesama. Svih devet na neki način afirmiše tu borbu. Ključna reč u prethodnim rečenicama je borba. Ovo je borbena ploča. Tradicionalistički gledano, ploča muškog principa. Nežne, takozvane ženske emocije, ovde nećete naći pa da ih svećom tražite. Ne zaboravimo, ipak, da je „borba“ reč ženskog roda.
Poslušajte, recimo, pesmu „Medeja“. Ako znate nešto iz grčke mitologije, ili su vam poznate Euripidove drame, onda znate da je Medeja očajna, izneverena žena spremna na najstrašnije zločine, najbolnije za nju samu, da bi se osvetila svom mužu. Ako taj narativ transponujemo na odnos žena i muškaraca generalno, čućemo vrlo jaku poruku koja se čita iz prvog stiha te pesme: „Prije bih u tristo bitaka nego rodila u ovaj svijet…“. Ta kratka rečenica je vrlo bogata značenjima. Iz radikalno feminističkog diskursa gledano, poruka je da će žena pre sebi uskratiti majčinstvo nego odustati od ravnopravnosti sa muškarcima. Medeja je sebi uskratila majčinstvo ubistvom sopstvene dece, dok se u pesmi radi o svesnom odustajanju od majčinstva pre nego što se ono i dogodi. Iz ugla oštrih kritičara sveta u kome živimo, i „roditi u ovaj svijet“ je nepoželjan događaj koji novorođenom biću neće doneti ništa dobro pa je opet bolje da se i ne dogodi.
Za procenu dela jedne Džoni Mičel ne mogu se koristiti merila koja se koriste za evaluaciju dela rok muzike već se koriste ona koja se upotrebljavaju za klasičnu muziku. Prosto zato što se složenost njene muzike ne „vidi“ ako se koriste samo rokerska merila. Izmiče ono najbitnije, a to je kompleksnost. Kompleksnost nije tu da bi opčinila ili zavela, ona je tu da bi viziju umetnice prikazala u njenom maksimalnom kapacitetu. Bez kompromisa. Baš onako kako je umetnica zamislila (čula) u svojoj glavi. Dakle, nisu ti egzotični instrumenti tu bez razloga, nije ni „lomljenje“ glasa, nisu ni drevne pentatonske skale, ni „otvoreni“ štimovi, nije bez razloga tu ni asimetrija stihova, ni sitne, jedva primetne nepravilnosti…Ako vas zanima analiza pesama koje pripadaju rok muzici pristupom koji se koristi u klasičnoj muzici pročitajte knjigu Lojda Vajtsela „The Music of Joni Mitchell“. Istu knjigu pročitajte i ako vas zanima analiza tekstova rok pesama pristupom koji se koristi u književnoj kritici. Koristiće vam, sasvim sigurno, i jedno i drugo i u analizi muzike i tekstova Tamare Lindeman.
Asocijacija je došla posle nekoliko taktova, na prvi pogled neadekvatna - album „Nightfly“ Donalda Fejgena! Legendarni prvi solo album jednog od osnivača grupe Steely Dan pripada džez-pop žanru ali je takođe i takozvani „noćni“ album, idealan „soundtrack“ polumračnih zadimljenih prostorija kakvog džez kluba u gluvo doba noći. Fanki instrumentalna podloga lako je nosila Fejgenov glas koji je otegnuto pevao neku svoju ličnu priču koja je u toj atmosferi časkom postajala opšta. Dimitrije Dimitrijević je ušao u „dnevnu“ varijantu istog narativa – džez-pop sa još jačim fank ritmom i živahnijim pevanjem. Ako uporedite spisak instrumenata na ta dva albuma, videćete da je skoro identičan, pa se čini da moja prva asocijacija i nije bila toliko pogrešna. Ali, sva sličnost se završava na instrumentalnoj matrici jer singer/songrajterski deo priče se poprilično razlikuje, pa recimo, kao noć i dan. Dok Fejgenovo remek-delo oduševljeno govori o svetloj budućnosti kroz prizmu dečaka koji odrasta pedesetih godina prošlog veka, na pragu tehnološke revolucije koja je izmenila svet (iz današnje perspektive postajem sumnjičav da se ipak radilo o Fejgenovom cinizmu, a cinizam mu ni u Steely Dan nije bio stran), a ta budućnost se dešava baš tada kad Fejgen o njoj peva (1983), Dimitrijevićevo delo govori o tmurnoj sadašnjosti, kada je postalo jasno da tehnološka revolucija nije donela samo dobro, nego kao što bi mnogi danas rekli, da je donela samo zlo. Interesantno je to što Fejgenov „noćni“ album slavi blagostanje tadašnjeg trenutka a Dimitrijevićev „dnevni“ konstatuje katastrofu u kojoj trenutno živimo, ali možda je i logično – spokoj blagostanja više odgovara noćnom raspoloženju, dok neizvesnost aktuelnog bivstvovanja više odgovara dnevnom.
