Recenzije
Počeću sa nečim o čemu često razmišljam a ima veze sa ovim albumom. Objašnjenje je malo duže, zato budite strpljivi. Krenimo od toga da svaki čovek tokom svog života stupa u brojne kontakte sa ljudima. Neki od tih kontakata su od suštinskog značaja, neki su bitni, neki manje bitni, a ima i onih nebitnih – slučajnih i sasvim površnih. U suštinski bitne spadaju članovi porodice, rođaci, prijatelji, u bitne školski drugovi, nastavnici, komšije, kontakti s posla, u manje bitne zaposleni u lokalnim prodavnicama, pružaoci usluga, dalje komšije a u nebitne ljudi koje viđaš povremeno na ulici, ili oni koje vidiš jedanput i nikad više, na putovanjima, u javnim prevoznim sredstvima i slično. Uostalom, sami možete odrediti stepen bitnosti svake kategorije ljudi. Zamislite sada da od svih kontakata koje ste tokom života ostvarili napravite mrežu u kojoj će svaki čvor te mreže predstavljati po jedan kontakt, s tim da najbitniji čvorovi budu najbliži vama koji ste u centru te mreže a da se ostali raspoređuju ka periferiji po stepenu bitnosti.
Svi ti ljudi bi činili privatnu mrežu vašeg života. Ona je kad se rodiš retka – akušer, babica, mama, tata, brat, sestra, babe, dede…sa svakim danom života postaje gušća. I tako to ide, mreža je sve gušća i gušća, dok u jednom trenutku (koji je teško precizno odrediti, ali je svakako smešten u poznije godine) ne počne da se proređuje. Ne tako što nekoga prestanemo da viđamo jer smo se udaljili, posvađali ili se odselio. Ne, jer iako nije blizu, ta osoba postoji, moguće je doći do nje, čak i ako nije moguće znamo da postoji. Mrežu proređuje samo smrt. Smrt neke osobe koju si znao je konačan nestanak jednog čvora te mreže. I tako, postepeno, mreža se sve više proređuje. Što se više proređuje, shvataš da tvoj svet polako ali sigurno nestaje. Naravno da dolaze mlađi ljudi, sa kojima takođe stupaš u kontakte, neki od njih čak postanu deo privatne mreže tvog života, ali u jednom trenutku taj priliv mladih u tvoju mrežu prestaje. Zašto? Zato što gubite međusobni priključak jer ne delite onu drugu, javnu mrežu vašeg života. I o njoj ću morati nekoliko rečenica.
Kao da ga oduvek znam ovaj album. I znam ga - ne baš oduvek, ali znam ga već neko vreme. Svaki posetilac Denisovih solo nastupa, i onih sa Klinikom zna ove pesme i već su mu bile drage. Ovde, dakle, nema iznenađenja za mene što se materijala tiče. Ono čime jesam - i to prijatno- iznenađen je Denisova odluka da sve te pesme ovekoveči stavljajući ih na izdanje koje je dostupno konzumentima. Ona kaseta sa bočicom rakije (“Rode”) je dobar štos, ali, većina nas nema na čemu da je pusti pa se ta većina nije naslušala pesama sa nje. Ona se bar pojavila u digitalnom obliku, „Pejotl“ kaseta nije nikada. Ko je kupio, kupio. Ko ima kasetofon, ima.
Još nešto je važno – Klinika je stasala kao bend pa stare pesme u njenom izvođenju dobijaju novi kvalitet. Čest je slučaj kod muzike koja je nastala kao kantautorska da bend samo prati kantautora ne dajući ništa kvalitativno novo. Ovde to definitivno nije tako. Pesme dobijaju sasvim drugu dimenziju koja - recimo to ovako – drugačije raspoređuje pažnju slušaoca. Sada više nije sva pažnja na neobičnom Katanecovom glasu koji, sledstveno tome, više nije isturen duboko u ofsajdu, direktno sučeljen s publikom. Sada taj glas dobiva svoju „meku postelju“ i prirodno okruženje u vidu muzike, zato ne čudi bezrezervna podrška kritike, čak i one do sada izrazito nenaklonjene.
Zubac je poslednjih godina krenuo u istraživanje srpskog kulturnog nasleđa. Još se dobro sećamo njegovog albuma posvećenog vojvođanskim manastirima, deset manastira - deset pesama, i albuma „Serbia“ sa Milanom Koraćem (prikaz možete pročitati OVDE). Neko bi mogao da zaključi da je Miloš Zubac duboko zabrazdio u nacionalističke vode, ali bi to značilo samo da taj neko nije čuo ni stih Zupčevih pesama „Srpske trilogije“, kako u svojoj glavi zovem ova tri albuma. Pristup koji je primenio na albumu „Kosovske“ je sličniji onom sa „Manastirskih pesama“ nego sa albuma „Serbia“. Na „Serbia“ je koristio stihove srpskih pesnika kritički raspoloženih prema onima koji su vodili srpski narod u bližoj i daljoj prošlosti, ne dovodeći slušaoca ni u jednom trenutku u sumnju u pogledu sopstvenog patriotizma.
Evo i ploče koja mi se stvarno sviđa. Bez ikakve rezerve. Možda baš zato što je bazirana na bluzu. Jer, kad pogledam prethodne dve koje sam recenzirao, kod Fione bluza nema nikako, kod Laure samo po „filingu“ ali ne i po formi, dok kod Lusinde skoro da i nema ničeg drugog do bluza. Da se ne bih ponavljao i pravio dugačak uvod, pročitajte prikaz jednog od njenih ranijih albuma koji sam objavio za potlistu OVDE.
Sada je Lusindi šezdeset sedam godina. Niko više ne osporava njen značaj (niko normalan!) i njeno mesto u istoriji rok muzike. Čak mislim da je ušla u onu nekolicinu autorki koje su tu vrstu muzike približile umetnosti koliko god je to moguće. Ona nije od onih čiji se izraz menjao od jednostavnijih ka komplikovanim muzičkim formama poput Džoni Mičel već pripada dilanovskoj grani rekomponovanja i reinvencije tradicionalnih muzičkih formi, Tekstualni predlošci koje u svojim pesmama koristi takođe se zasnivaju na tradicionalnim obrascima uz obilato korišćenje toka svesti i ispovednog tona.
