Recenzije
Odmah na početku upozoravam čitaoca da je čin preslušavanja ploče „Ghosteen“ Nika Kejva adekvatan prisustvovanju verskom obredu, pa ga slušalac, da bi doživeo ovu kolekciju pesama na pravi način, mora doživeti kao takvog i u potpunosti mu se prepustiti. Upozorenje smatram potrebnim jer su obožavaoci Kejva iz naših krajeva uglavnom ateisti (tako se čini, mada nemam dokaza za ovu tvrdnju!) koji ne prepoznaju ili ne žele da prepoznaju religiozni aspekt Kejvove muzike, baš kao što ignorišu religiozni aspekt muzike mnogih drugih rok autora koji im se sviđaju, pa ova bitna stvar može da im promakne. Naravno da njegova muzika može da se sluša i van religioznog konteksta i da i dalje nekim ljudima bude zanimljiva, ali osakaćena na taj način objektivno dosta gubi na kvalitetu. Treba, dakle, imati na umu da je Kejv, kako god okrenemo, u suštini religiozan čovek, mada ne na konvencionalan način. Uostalom, da ne pričam ja, govorio je o tome i sam, na svom blogu.
Sa moje ugodne pozicije agnostika, imam mnogo bolji, neostrašćen uvid u autorske prosedee i religioznih i umetnika ateista, a kao čovek u starijim godinama čest sam gost sahrana i parastosa pa sam dobro upoznat i sa odnosnim običajima. Zato dajem sebi pravo da kažem da bi se ova ploča mogla shvatiti kao opelo za preminulog sina na kojem je činodejstvovao lično Nik Kejv. Rekvijem ili opelo, kako se zove kod pravoslavnih, drži se nad sandukom preminulog koji još nije otišao na večno putovanje. Tim činom se opraštamo od voljenog pokojnika. Puštamo ga da ide. Vreme je da to učini i Nik Kejv, posle četiri godine od tragedije.
Poznato je da Ana Ćurčin pažljivo pristupa snimanju albuma, pa je tako u odnosu na „kolege“ sa takozvane Amerikana scene u priličnom zaostatku po broju objavljenih izdanja. Ovo joj je tek drugi album (plus 1 sa demo verzijama pesama sa prvog albuma) što je mnogo manje od bendova Wooden Ambulance (5 + 1 album remixa), Stray Dogg (4+1 live EP), On Tour (4), da navedem samo učesnike prvog Americana Night Festivala, koji su svi startovali u otprilike isto vreme.
Radi se dakle o dugo pripremanoj ploči – pune tri godine. Tokom tog perioda stabilizovao se Anin bend koji je od pratećeg sastava s početka saradnje postao neodvojivi deo Aninog autorskog iskaza. Zato je i dobio ime -The Changes - koje je postalo sastavni deo zvaničnog imena sastava: Ana & The Changes. Ana je u njemu izdvojena, pre svega jer je, kao što se na bandcamp stranici može pročitati, ostala jedini autor muzike i tekstova (uz koautorstvo teksta na dve pesme). Aranžmani su bendovski što se apsolutno oseća pri preslušavanju albuma. Nije to više prosta pratnja kantautorke – to je, sada se lepo čuje, ful bend. Sada nagađam, ali izgleda mi da je u kreiranje zvučne slike, pored Ane, svoje prste najviše umešao Goran Antović, klavijaturista benda, koji je pored učešća u aranžiranju, snimio album i radio miks i mastering. Kao što vidite, Ana i momci su imali potpunu kreativnu kontrolu nad ovim albumom, pa će sve pohvale (i kritike, ako ih bude) ići na njihov račun.
Nije me mrzelo, za razliku od vas, da pročitam nešto o Normanu jebenom Rokvelu, po kome je Lana nazvala svoj album. Norman Percevel Rockwell (1894-1978) je bio američki slikar i ilustrator, vrlo popularan, ali dugo potcenjivan i optuživan za malograđanštinu. Kad sam posle prvog slušanja albuma pogledao njegove radove (što i vama preporučujem, da biste bolje pratili ovaj tekst) odmah mi je bilo jasno zašto baš Rokvel. Stvar je prosta. Rokvel je antipod Endija Vorhola u čijem smo svetu živeli od sredine šezdesetih do danas. Poslednjih godina, ipak, kao da se vraća svet Normana Rokvela, što je Lana Del Rej odlično primetila. Moderna umetnost Vorhola je produkt modernog pogleda na svet koji se formira sredinom šezdesetih, nekako paralelno s pojavom rok muzike. Taj svetonazor počinje kao krajnje liberalan, da bi protokom vremena sam sebi sve više ograničavao slobode putem korpusa pravila poznatih pod nazivom „politička korektnost“. Ova tvrdnja traži objašnjenje. Moderni život je krenuo od premise „sve je dozvoljeno“ da bi završio u dekadenciji pravila „ništa nije dozvoljeno“. Dakle, od trenutka kad je Endi Vorhol izmislio grupu Velvet Andergraund i sa njom izvukao na svetlost dana likove kakvi su Niko i Lu Rid, zagovornike apsolutne slobode, koji bi u nekim ranijim vremenima završili ili u zatvoru ili u ludnici, a u još starija vremena, bogami, i na lomači, počinju ta takozvana „moderna vremena“.
Gordon Gano, sasvim u skladu sa vremenom, počinje sa pesmom „pričalicom“. Jer, prošla je svoj zenit i elektronika, rep je trenutno muzika u trendu. Violent Femmes, kao heroji alternativnog roka s početka osamdesetih, kada su videli da je došlo novo vreme, povukli su se u stanje relativnog mirovanja. Nemirni duh kakav je Gordonov ipak ne može večno da miruje. Čim se na glavnoj sceni pojavi nešto u šta bi mogao, koliko-toliko, da se uklopi, eto ti ga nazad. Kao da nikad nije ni odlazio. I evo ga, ponovo pokušava da kreira male simfonije kontrolisanog haosa poput legendarne „Blister in the Sun“, doduše sa nevelikim uspehom.
