Recenzije
Our Native Daughters su Rajanon Gidens (Rhiannon Giddens), Lejla Mek Kala (Leyla McCalla), Elison Rasel (Allison Russell) i Amitist Kia (Amythyst Kiah). Prve dve odlično znamo iz „roots“ sastava Carolina Chocolate Drops, treća je članica Birds of Chicago, a četvrta kantautorka alt-kantri i bluz žanra.
Osnovno pitanje koje sam sam sebi postavio je da li je moguće uklopiti četiri jake autorske ličnosti na jednom, zajedničkom, albumu. Bio sam prilično skeptičan po tom pitanju. Moj strah je, na sreću, bio neopravdan iz više razloga. Prvo, sve četiri žene su crne boje kože, što znači da pripadaju afroameričkoj populaciji koja se bori za jednaka prava sa belačkom populacijom, ali se i u okviru svoje ugrožene grupe kao žene bore za jednaka prava sa muškarcima. Dakle, dvostruko su diskriminisane. Nisam ulazio u njihove seksualne preferencije, pa ne znam da li postoji i trostruka diskriminacija kod neke od njih. Dakle, zajednička im je borba za ravnopravnost. Drugo, potiču iz istog ili sličnog miljea. Njih dve su iz Carolina Chocolate Drops, jedna je kantautorka sličnog stilskog izraza, a jedna je iz Po’ Girl, još jedne „roots music“ grupe. Treće, što više spada u domen kurioziteta, sve četiri sviraju bendžo, a bendžo je, kao što znamo, autentičan američki muzički instrument koji, iako se to ne zna jer se najviše koristi u belačkom kantriju, potiče iz Zapadne Afrike. Na američkom kontinentu se prvi put pojavio u crnačkoj populaciji na Karibima u osamnaestom veku.
Čini mi se da po prvi put pišem o Springstinu, jednom od autora iz sedamdesetih uz koje sam praktično odrastao, pa će uvodni deo teksta biti duži nego obično. Moram odmah reći da su veći uticaj od njega na formiranje mog svetonazora, kad se radi o rok muzičarima, imali su samo Bob Dilan i Džoni Mičel. Biće vam, dakle, jasno da eventualne primedbe na ovu ploču nisu posledica animoziteta prema njemu, već naprotiv. Brus je svoje najbolje radove napravio sedamdesetih godina prošlog veka, nešto kasnije od Dilana i Džoni jer se kasnije i pojavio na sceni, s tim da je on, za razliku od pomenutih, držao visok kvalitet sve do sredine osamdesetih (do Tunnel of Love, 1987). Slično Dilanu, imao je on i kasnijih godina povremene bljeskove, kao onaj iz 2006., We Shall Overcome: The Seeger Sessions, iako treba reći da se u tom konkretnom slučaju radilo o obradama pesama drugog autora, Pit Sigera. Dakle, do 1987. Springstin je definisao ne samo tematski okvir svojih pesama već i standardnu devijaciju njihove forme.
„Redville“ je jedan od onih albuma o kome prve rečenice zapisujem olovkom. Jedan od onih albuma koji dođu u trenutku kad sam sita pisanja i kad planiram da odustanem od svake nove riječi koju ću sklopiti tako da će sa mnom početi da postoji. Na kraju, jedan je od onih albuma koji su mokri peškir za moju glavu. U svakom slučaju, takav da nakon prvog i svih prvih slušanja, sebi kažeš da je dosta, ali ne znaš čega.
I nije na ovom albumu drama odradila kulminaciju utisaka, već odsustvo iste. Kao da je priča čekala da istruli gornji sloj gorčine, pa se u svom pročišćenom čemerluku nekako uglavila u fotelju i prosto postoji. Priča, a zapravo sve te violine koje preklapaju preko tuge, harmonije koje su jecaji ispušteni u daljinu s namjerom da im se krilima da vjetra, svi ti prateći primarni izdasi i vokalna tuženja, nježni kao dahovi svih majki koje ispraćaju djecu iz sopstvenih vidokruga. Nisu to neki usputni pojačivači utisaka, već utisci sami, a sve ostalo je autor, Goran Grubišić, gitara, ritmički sloj koji pulsira iz susjedne komore gdje se misli konačno smiruju, ili izigravaju mirnoću.
Ovo nemanja očigledno nije ime, jer da je ime pisalo bi se velikim slovom – mislim da se taj oblik u gramatici zove glagolska imenica. Od glagola „nemati“ izvedeno je „nemanje“ a „nemanja“ je ta reč u množini. Pošto smo obnovili lekciju iz gramatike, možemo da pređemo na album „Tarot Funk“ autora Luke Šipetića, koga znamo i kao gitaristu grupe NLV. E, pa, evo – taj album je izašao uz uputstvo za upotrebu koje treba poučiti da bi ste dobili kompletnu sliku o njemu. Devet pesama je nazvano po devet tarot karata. Taj sled karata priča priču koja je otvorena za različite interpretacije slušalaca. Luka od nas slušalaca traži da kreiramo svako svoju priču koristeći taj zadati niz. Da bi omogućio učešće i onima poput mene koji nisu upoznati sa simbolizmom tarota, uz fajlove za daunloud priložio je i pdf fajl sa objašnjenjem za svaku tarot kartu. Pošto se radi o kartama koje je Luka izvukao, priča je ipak Lukina. Ono što ću napisati ispod je moje tumačenje te Lukine priče.
