Recenzije
Kao što sam obećao u prošlom Dnevniku, evo nekoliko reči o bendu Prljave Sestre. Njihov album „Najgore tek dolazi“ se pojavio u sred epidemije koronavirusa, pa valjda zbog toga ovaj „optimistički“ naziv. Što je najstrašnije, verovatno su u pravu, jer korona će se ovako ili onako pripitomiti, ali njene posledice će se dugo otklanjati. Šta će biti sa domaćim rokenrolom, koji je ionako bio na klimavim nogama, znaju Bog i krava, kako je govorio moj pokojni tast.
Radi se o vrlo solidnom ostvarenju, naročito u trenucima kad sviraju rokenrol na tragu Rolingstonsa/Partibrejkersa, kao u pesmi koja otvara album „Oni ili ti“ sa tekstom koji je nedvosmisleno angažovan. „Učini što moraš, učini to odmah, šta su hteli to će dobiti, kompromis je uvek put u propast. Izaberi – oni ili ti! Direktnije ne može. Hmmm, u stvari može, kao u njihovoj pesmi „Nikako da sjašu“ koja je vrlo direktna, ili u pesmi „Kiša“ koja je manje direktna, ali sasvim jasna. Kad sam pročitao tekstove, shvatio sam da čak i one dve, tri pesme koje bi mogle da prođu kao ljubavne, imaju jake političke konotacije. „Prljave Sestre“ pevaju o revoluciji koja će doći, na način koji odavno nije viđen na našoj sceni. Rukavice su skinute. Može se reći da je jedna od tih skinutih rukavica bačena u lice kolegama sa scene, bez navođenja imena, koji su direktno optuženi za apolitičnost i trku za jutjub pregledima i novcem. Ima istine u tome, uz čast izuzecima, da je rokenrol postao utočište mladih „umetničkih duša“ i služi im kao poligon za istraživanje sopstvenih frustracija. Zato je verovatno i potonuo u opskurnost. Opstaju samo oni malobrojni koji imaju stav, možda ne uvek toliko eksplicitan kao Prljave Sestre, kojim brane vrednosti koje su im bliske.
Naziv “folklore”, ali i omot sinoć iznenadno objavljenog albuma već godinama najmoćnije žene muzičke industrije, sugestivno je upućivao na indi(e) folk, posebno imajući na umu činjenicu – za ovog recenzenta najbitniju – da je album većim dijelom komponovao i producirao Aron Desner. Još su dva člana benda The National (Brajs koji je svirao gudače i Brajan za bubnjevima), ali i Džastin Vernon alias Bon Iver, učestvovali u stvaranju osmog studijskog izdanja Tejlor Svift, no to je nije odvelo u vode američkog folka. Naprotiv, ovo je po svemu pop ploča (CD & kaseta, koju je takođe moguće nabaviti putem njenog sajta) u kojoj je folklor poslužio kao hipstersko ruho za dominantno ljubavne tekstove autorke, a prvenstveno da bi asocirao na akustične aranžmane i suptilniju, intimniju produkciju nego je to uobičajeno na njenim nerijetko raskošnim, bombastičnim albumima.
Ne znam kako da se postavim prema albumu koji je prvi put objavljen 2020. a snimljen je pre više od 45 godina. Naravno da mogu da ga procenim i napišem nešto o njemu ali ga ipak neću stavljati na svoju godišnju listu. Ne bi bilo fer prema njemu samom a ni prema drugim, ovogodišnjim albumima. Ipak je rok tada bio dominantna popularna muzika - a danas nije. Svako delo se najbolje vrednuje u vremenu u kome je nastalo a ako se to, kao u ovom slučaju, čini naknadno, opet se mora smestiti u njegovo vreme nastanka. Sad kad znamo ne samo šta je bilo pre, nego i šta je bilo posle, prilično ga je lako proceniti. Odmah da kažem, mislim da Nil nije pogrešio što je radije objavio „Tonight’s The Night“, jedan od njegovih najjačih, i sigurno najmračniji album koji je u odnosu na „Homegrown“ superioran u svakom pogledu.
To ipak ne znači da je album loš. Naprotiv. Jedna od mojih top 10 Jangovih pesama, “Star of Betlehem”, se nalazi na njemu. Tu je i “Homegrown”, obe već objavljene na albumu „American Stars’n’Bars“ iz 1977., prvom Jangovom albumu koji sam kupio, pa sam sentimentalno vezan za te pesme. U stvari, većina pesama sa „Homegrown“ je već objavljena, neke na albumima-kompilacijama „Decade“ i „Hawks & Doves“, neke kao snimci s koncerata. Tek nekolicina je na „Homegrown“ prvi put ugledala svetlost dana ("Separate Ways", "Try", "Florida", "We Don’t Smoke It No More").
Za razliku od kolege Stiva Erla, Džejsona Izbela zanima da bude mega uspešan i vidi se trud da to postane, ako već nije. To kod mene izaziva mešovita osećanja. Znate ono kad, na primer, ali na sreću ne na lični primer, želite svom detetu uspešnu poslovnu karijeru, i dete to i ostvari. Dođe sav nalickan, u skupom odelu, ispred parkirana skupa kola, u firmi pozicioniran vrlo visoko, žena i dečica blistaju od sreće…Sve je u najboljem redu, sve izgleda više nego sjajno ali on zna, i zna da i vi znate da je morao da se učlani u vladajuću partiju koja mu je sve to omogućila. Da je morao da napravi taj mali kompromis, pre svega sa samim sobom. Nije da on nije sposoban, uspeo bi on i bez toga, ali mnogo sporije bez te prečice. E, baš tako mi izgleda novi album Džejsona Izbela. Nije morao da se učlanjuje u partiju, ipak on živi u Americi a ne u zemlji Srbiji, ali je kompromis sa samim sobom morao da napravi. I da počne da misli na pare – rekoh vam da živi u Americi.
Zanatski, ovaj album je besprekoran. Najbolji primer je pesma koja otvara album, „What’ve I Done To Help“ koja je prosto savršena sa svojim „catchy“ refrenom, perfektnim aranžmanom i besprekornim izvođenjem. Jedino što fali ovoj pesmi je to što joj ne verujemo, možda zato što je koautor Majkl Kivanuka.
