Recenzije
Ujka Dejv Mejkon (Uncle Dave Macon) (1870-1952) je proto-kantri umetnik koji je dvadesetih godina dvadesetog veka stekao širu popularnost izvodeći na bendžu vodviljske pesme uglavnom bržeg ritma i šaljivog sadržaja. Kako su takve pesme jedan od stubova klasičnog kantrija i naročito blugrasa, ne iznenađuje što je Ujka Dejv postao prvoproglašena zvezda hrama kantri muzike - Grand Ole Opryja. Još manje iznenađuje činjenica da je za svoju drugu (treću, ako se računa EP iz 2018) solo ploču Joakim Kuder izabrao baš muziku Ujka Dejva, ako se zna da je rečeni Joakim ne samo sin već i stalni saradnik legendarnog Rajlanda Raja Kudera, koga bih najradije nazvao primenjenim etnomuzikologom. „Primenjenim“ prosto zato što Raj, za razliku od naučnika koji se bave etnomuzikologijom, sve što „iskopa“ uspe i da oživi, pretvarajući to etnološko blago u aktuelnu muziku koja živi u aktuelnom trenutku.
Kakav otac, takav sin – zvuči banalno, ali je sasvim tačno. Zato ne iznenađuje njegov izbor Ujka Dejv Mejkona, jedne od najprominentnijih figura američke stare muzike, za tematski okvir ove ploče. Joakim Kuder je odrastao uz zvuke starovremenske muzike, ne samo sa američkog podneblja nego i znatno šireg. Ne bi bilo pogrešno reći da je rastao uz starovremensku muziku čitavog sveta.
Otuda ova čudna kombinacija – muzika Ujka Dejv Mejkona i mbira, tradicionalni instrument poreklom iz Zimbabvea, Afrika. Mbira se sastoji od palete metalnih pločica različite dužina pričvršćenih na drvenu podlogu kojoj je često pridružena rezonantna kutija. Zvuk se dobija uz pomoć kažiprsta, okidanjem tih pločica, što je u našem slučaju važno, jer baš to okidanje dodaje ovom melodijskom instrumentu i ritmičku komponentu. Joakim je, ako niste znali, bubnjar, pa Ujka Dejvov bendžo kao njegov instrument izbora nije dolazio u obzir, zamenila ga je mbira . To nikako ne znači da bendžo nije prisutan, tata Raj se pobrinuo za to.
Novi album Bebel Žilberto je dobra prilika da se malo bliže upoznamo sa brazilskom popularnom muzikom ali i da se podsetimo njene veze sa nama, veze koja je uspostavljena devedesetih godina prošlog veka preko tragično preminulog Mitra Subotića Sube poznatog i kao Rex Ilusivii. On je, kaže priča, poginuo pokušavajući da spase iz požara koji je izbio u njegovom studiju trake sa snimcima za album Bebel Žilberto „Tanto Tempo“, koji će po izdavanju postati njen najprodavaniji album a danas se smatra njenim najboljim.
Suba je u Sao Paolo stigao 1990. i za nekoliko godina ušao u visoke muzičke krugove u tom gradu od 20 miliona stanovnika. Sa sobom je doneo elektroniku, a Brazilci su već imali bosa novu. Ta kombinacija se ispostavila kao dobitna. Bosa nova je derivat sambe (bossa nova – novi trend, novi talas) a bukvalno ju je izmislio Žoao Žilberto, čuveni brazilski gitarista, krajem pedesetih godina XX veka, inače otac naše Bebel. On je izvukao iz sambe jednu ritmičku liniju (od tri) i to onu koja se izvodi na tamborimu (kod nas daire) i surdou (veliki bas bubanj) da bi mogao da je odsvira na gitari. Promenio je i način pevanja koji je do tada vladao brazilskom zabavnom muzikom. Umesto krutog, operetskog, uveo je novi način pevanja, nazalni, tih, skoro bez uspona i padova, poput običnog razgovora. Bosa nova je, za razliku od brazilskog kantrija, certaneža (certanejo) zabavna muzika, poput takozvane brazilske popularne muzike (musica popolar brasiliera) ali se ova druga znatno više bavila političkim temama. Moglo bi se reći da je bosa nova bila muzika srednje i više klase u Brazilu.
Trideset godina posle njenog pojavljivanja, kada joj je popularnost prilično opala, pojavio se, kao što rekoh, Mitar Subotić sa svojim kompozitorskom i producentskom genijalnošću da joj udahne novi život. Simbioza bosa nove i elektronike je, kada se posmatra iz današnjeg ugla, sasvim logična. U vreme Subinog dolaska u Brazil nije bilo tako, jer jedan „organski“ pravac kao što je bosa nova naizgled nije tražio pomoć elektronike, ali kad vidimo da se bosa nova zasniva na repetitivnom ritmu, nema logičnije stvari nego elektroničke lupove uposliti u svrhu kreiranja istog. Devedesete su bile godine kada je rejv muzika preuzimala primat od roka i to je Subotiću, koji se nikada i nije bavio rok muzikom, savršeno odgovaralo. Za mene je bila misterija kako se jedan došljak sa Balkana relativno brzo popeo u najviše muzičke krugove Brazila krenuvši od nule, ali kada se malo bolje pogleda odgovor je prost – pravi čovek na pravom mestu.
Dobio sam poruku u inbox od Vanje Solakovića da poslušam album „Bez oblika“njegove grupe Činčila. Moram da priznam da do tada nisam čuo za tu grupu. Kad sam video da je iz Sarajeva odmah sam rešio i da napišem nešto o njihovom albumu, iz prostog razloga što mislim da se indi scena BiH mora revitalizovati ako hoćemo da balkanski rok stane na svoje kreativne i finansijske noge. To se nikad neće desiti ako se u balkansku rok zajednicu ne uključi i BiH (mislim na oba entiteta). Izvucite iz ex-Yu scene Indexe, Zdravka Čolića, Bijelo Dugme, Zabranjeno pušenje, Crvenu jabuku, Plavi Orkestar, Divlje Jagode, Jadranku Stojaković… ne bi to bila ni približno jaka scena da nije bilo grupa i pojedinaca iz BiH. Aktuelni bh. rok niko ne sluša, niko o njemu ne piše, niko ga ne emituje i niko ne ide na koncerte. Nemoguće je da je naprečac nestao sav potencijal te scene i sav talenat koji je prosto kipeo. Jeste da je užasni rat koji se vodio devedesetih pokidao dosta niti koje su vezivale ljude iz BiH različitih vera i nacija, ali to je bilo pre trideset godina, vreme je da se veze ponovo uspostavljaju. To će početi raditi ko drugi nego indi rokeri. Tako je bilo i sa Hrvatskom i Srbijom, još pre dvadesetak godina. Danas se može reći da regionalna indi rok scena funkcioniše bolje od bilo koje aktivnosti međusobne saradnje u regionu. Odavno su uobičajeni koncerti i festivalski nastupi u drugim ex-Yu državama, ali najređe u BiH. Od indi bendova koji su ipak tamo nastupali čujem da nije bilo mnogo publike, ako izuzmemo Demofest u Banjaluci, koji se pak poslednje dve godine ne održava.
Iako Jugoslavije odavno više nema, na regionalnoj sceni i dalje dominira ono što zovemo ex-Yu rok. Kao da je vreme stalo pre 30 godina. Ne kažem da treba odbaciti to nasleđe jer je to nemoguće, pošto je taj ex-Yu rok autentični izdanak ovog podneblja i ovog četvoroimenog jezika, ali mora se krenuti dalje, pa makar i malim koracima.
Album hrvatskog bluz/kantri/amerikana sastava She Brought Me Gasoline ( u daljem tekstu SBMG) mi je u jeku izbijanja epidemije koronavirusa, moram priznati, promakao iako me je recenzija sa portala Ravno do dna koju sam pročitao trebala uputiti na njega. Zato je tu urednik, da ispravi propuste ove vrste. Nisam uopšte zažalio što sam imao prilike da čujem ovu ploču, jer to je muzika koja mi je u ovom životnom periodu najdraža. Nemamo često prilike da čujemo američku „roots“ muziku na našim prostorima pa mi je svaka takva dobrodošla, naročito kada se radi, kao u ovom slučaju, o vrlo dobrom razumevanju i osećanju tog žanra.
Ako izuzmemo Ivicu Šerfezija i Diega Varagića iz šezdesetih i grupu Plava trava zaborava iz osamdesetih koji su uglavnom reprodukovali mejnstrim kantri, na regionalnoj amerikana sceni postoje samo različite inkarnacije projekata Vladimira Marinovića (Ventolin/On Tour/Glib) iako se i ti bendovi (izuzev On Tour) samo ovlaš oslanjaju na „roots“ muziku. Ostalim pripadnicima takozvane „Amerikana scene“ prominentne početkom desetih godina ovog veka (Irena Žilić, Lovely Quinces, Stray Dogg, Wooden Ambulance…) amerikana je bila, kako se ispostavilo, samo prolazna faza u njihovim karijerama, ili su „dodeljeni“ tom žanru samo zato što su pevali na engleskom jeziku.
Evo, sada se bendu On Tour na toj takozvanoj amerikana sceni priključuju i SBMG. Korenje koje oni „iskopavaju“ je vrlo duboko, na samim izvorima američke muzike, na onom mitskom mestu koje stalno spominjem – mestu u kom se sastaju bluz, folk i kantri. Momci u najboljim godinama iz Zagreba to rade dobro, a ako pre slušanja muzike želite neku referentnu tačku, recimo da je njihov zvuk najbliži onome koji proizvodi Rej Vajli Habard, ili recimo Brother Dege, a nije daleko ni Seasick Steve, čiji sam novi album slušao uporedo sa SBMG.
Karakteristično „pumpanje“ je prisutno, kao i „gruv“. Kristijanov prašnjavo lenji vokal je sasvim primeren žanru, kao i neizbežni bendžo. Gitarista Žac je, kako mi se čini, potekao iz bluza, ako je suditi po jednoj od najboljih pesama sa albuma „Febo“ i samozatajnim bluziranim solo deonicama koje je u njoj odsvirao. Ipak, daleko je prisutniji folk-kantri ugođaj, možda najizraženiji na pesmi koja otvara album i koja je odabrana za video klip, „Town of Lost Souls“. Video je srećom izbegao rekonstruisanje „Divljeg zapada“ negde u okolini Dubrave, pa je najbliža toj ikonografiji džins odeća gospođe koja učestvuje u spotu. Upotrebljen je efekat koji snimku daje patinu, onaj karakteristični „šum“ koji je postojao na starim filmskim trakama. Ta, i većina pesama sa albuma ima prepoznatljiv ritam koji je najmanji zajednički sadržilac svih „roots“ žanrova, a da li će određena pesma više zvučati kao kantri, folk ili bluz, najviše zavisi od melodije pevanja i načina upotrebe gitare.
