Ima neke konstantnosti na Balkanu koja dozvoljava društveno angažovanim pjesmama, tim pokušajima da se kroz muziku pokrene revolucija ili bar malo dozove glava bilo kog nasumično izabranog upijača spoljnih utisaka, da budu aktuelne već tridesetak godina. Zato ne čudi što ih niko više ne odmjerava, ne prilagođava, već ih pušta među ljude u onim impulsivnim, neprečešljanim verzijama, budući da mogu da žive koliko i ljubavne, da se pretvore u himne ponekad, da prerastu silinu borbenih pokliča. Otud i album Autogenog treninga, jednog od najizražajnijih crnogorskih rok bendova, već u startu ima dobru podlogu za zauvijek.

Napišem rok, pa se okrenem dva puta oko sebe. Jer to je rok koji je evoluirao davno, njegov mutirani odraz u ogledalu zvuka, iznikao iz eksperimentalnog pojačavanja utiska, psihodelične borbe koja se vodi iznutra i ne računa na pokret i fizički nasrtaj, već više na zatvaranje i izolaciju, od neljudskog, pogrešnog, površnog. U tom smislu album „Spasi se sam“ , sav od pravih poruka i dobrih namjera, nikad neće doći do onih koji bi zaista trebalo da ga čuju. Ali to je neka nova tužna pjesma koja nije legla na album, već se čuje u pauzama između svih devet pjesama.

Ja nisam od onih koje prepoznaju džentlmena kad ga vide, ali ponekad, samo ponekad, u različitostima na koje kažu nekome „how beautiful you are“ mogu da ih čujem, da ih osjetim, jer su rijetkost jedna u svijetu u kome je emocija luksuz, spontanost je grijeh, ljubav je nešto što ostaviš doma ako kreneš van.

Otud sva sila čuđenja pred albumom „The Gentleman“ muzičara koji se tim imenom predstavlja javnosti. Znamo ga kao člana benda Moskau, znaju ga drugi i kao džezera, saksofonistu, profesora muzike. Znaju ga i pod imenom Marko Lucijan Hrašćanec. Sve to jeste, i sve to ne mora biti The Gentleman, lirski heroj s ovog albuma.

Celu priču indie-rocka su kreirali razni čudaci, asocijalni tipovi, štreberi, melanholici i depresivci, granični slučajevi, sumnjivo tihi, neprilagođeni, usamljenici, autistični, dezorganizovani, hiperaktivni, ljudi sa bipolarnim poremećajem. Ti likovi se ne bave sportom, ne idu na godišnjice mature, gube kontakt sa porodicama, „neki đavo im fali“ što bi rekli naši stari. Istorija rokenrola ih je prepuna – od ranih predaka tog pravca Frank Zappe i Captain Beefhearta, pa redom, oni ludaci iz Butthole Surfersa, David Thomas (Pere Ubu), Gordon Gano (Violent Femmes), Les Claypool (Primus), Eef Barzelay (Clem Snide), Bon Iver, Sufjan Stevens, John Dernielle (The Mountain Goats), Robert Pollard (Guided By Voices), Wayne Coyne (The Flaming Lips), Rivers Cuomo (Weezer), Matthew Millia (Frontier Ruckus), Simon Joyner, Mark Kozalek (Sun Kil Moon), Mark Oliver Everett (Eels), Stephen Malkmus (Pavement), Jandek, ima ih još, ovih sam se setio „iz prve“, što se ono kaže.