DNEVNIK MUZIČKOG EKLEKTIKA – Preslušavanje (36)

08 jul 2019
Author :   Srđan Strajnić

01.06.2019 – 07.07.2019

Rešio sam da rastegnem malo ocene, da povećam raspon. Prvi rezultati se već vide – ocene se kreću u rasponu od 6 do 8.2. I opet su poznati bili žrtve strožijih kriterijuma – PJ Harvey i The Black Keys su najslabije ocenjeni a Wooden Ambulance, Mari Sijuks i Brus Springstin najbolje, s tim što sam kod ovog poslednjeg revidirao. Ocene nisu „sveto pismo“, ja ih bez problema menjam, i na gore i na dole. Prvi utisak često vara, nekad sam pod uticajem hajpa koji se dig’o, nekad sam prosto nepažljiv pri preslušavanju, ili me povuče oduševljenje nekom pesmom…mnogo je razloga i opravdanja za pogrešnu procenu, ali najveći je nedostatak  čvrstih kriterijuma. Međutim, u složenim sistemima kakav je muzika, teško je uspostaviti čvrste kriterijume, naročito zato što se radi o estetskom vrednovanju koje je uvek subjektivno, čak i kad kažemo da je objektivno. Onima koji prate moje tekstove do sada je sigurno jasno kakve ocene mogu da očekuju, jer ako im, uz ovako veliki uzorak, još uvek nije jasno, onda sam u problemu.

Mikstejp možete slušati preko donjeg linka, s tim da redosled pesama nije identičan redosledu albuma u ovom tekstu. Pesma Sun Kil Moon – „Bay of Kotor“ je pomerena na kraj zbog dužine od 23 minuta, da ne narušava dinamiku mikstejpa.

DME36OST16

Evo i prikaza:

Aldous Harding – Designer

Indi heroina sa Novog Zelanda je snimila odličan album. I Šeron Van Eten i Kortni Baret su ostale nešto ispod sa svojim poslednjim ostvarenjima. Šta ovaj album čini toliko posebnim u odnosu na albume sada već mnogobrojnih indi autorki? Probaću da dođem do odgovora tokom pisanja ove recenzije. Morao sam prvo da se vratim dve godine unazad i preslušam ponovo album njen prethodni album „Party“. Tada sam ga postavio na 120. mesto za 2017. godinu. Prenisko. Posle preslušavanja korigovao sam ocenu sa 7.8 na 8.0 i postavio ga 60. mesta više na listi. Muzika na oba albuma je u suštini slična – originalno viđenje folka Aldous Harding. „Party“ je siroviji, ali je songrajting slabiji. „Designer“ ima zaobljenije ivice, ispoliraniji je. Čuje sa sveukupni napredak, ali itekako razumem one fanova (a nije ih malo) kojima se mnogo više sviđao prethodni album. Ni ja sam nisam siguran šta da mislim. S jedne strane, uvek se zalažem za autentičnost, za što manje studijskog peglanja i doterivanja a po tome je „Party“ bolji, a sa druge strane, vidan je napredak u komponovanju, pa i pevanju na „Designer“-u. O rečima pesama Aldous Harding ne mogu mnogo da kažem, pošto su vrlo kriptične. To je uvek bolje nego da su banalne, međutim, vrlo ih je teško tumačiti. Možda to nije ni potrebno. Možda je sasvim dovoljno slušati kako zvuče ti tekstovi kada ih Aldous otpeva. „Designer“ na kraju, pobeđuje za nijansu, pre svega zato što je zreliji. Međutim, odgovor na pitanje: „Šta Aldous činio posebnom u konkurenciji drugih autorki nisam pronašao. Možda se to samo meni čini da ima nečeg posebnog? Možda je to samo sličnost njenog i mog unutrašnjeg ritma? (8.1/10)

Bruce Springsteen - Western Stars

Kao što vidite, ocena je drastično povećana u odnosu na onu iz recenzije. Mislim da je bolje da priznam svoju grešku, nego da tvrdoglavo istrajavam na pogrešnoj proceni. Recenziju kao takvu ne bih mnogo menjao ali bih izbacio onaj deo koji govori da ni jedna od pesama sa ovog albuma neće ući u njegovih trideset najboljih. Sada mislim da možda i hoće. Drugi razlog za povećanje ocene leži u činjenici da su mnogi daleko beznačajniji albumi, pa u krajnjoj liniji manje kvalitetni, dobijali osmice bez većih problema a Brusov mora da prođe kroz „sito i rešeto“ za sedam i po. Nije u redu. Nije u redu ni da zbog jedne jedine pesme koja mi se ne dopada ceo album dobije samo prosečnu ocenu, jer, sa druge strane, ima 4-5 odličnih pesama, daleko više nego što je to uobičajeno čak i za najveća imena. Alko niste pročitali recenziju, a još uvek to želite posle ovog mog „posipanja pepelom“ možete to učiniti OVDE (8.2/10)

Mariee Sioux – Grief in Exile

New Wierd America i Freak Folk su kovanice koje upućuju na podžanr psihodeličnog folka, nastao tokom devedesetih godina XX veka. Devendra Banhart i Džoana Njusam (Joanna Newsome) su glavni predstavnici. Ova poslednja je, kao i Mari Sijuks, stanovnica oblasti Nevada u Kaliforniji (koji je postao poznat po pesmi grupe The Jayhawks „Nevada, California“). Čini se da mesto prebivališta Mari Sijuks itekako ima veze sa njenom muzikom. Nevada kaunti je gusto pošumljena oblast, sa dosta snega, na obroncima planine Sijera Nevada, između Sakramenta, Kalifornija i Rina, Nevada. Mari Sijuks svojom muzikom adekvatno dočarava taj predeo. Njen tanušan glas je poput planinskog vetra koji često menja pravac i jačinu. Njena muzika kao da izvire iz prirode – čuju se te crnogorične šume i hladna i duboka planinska jezera. Organska povezanost čoveka i prirode – to je ono što mi pada na pamet dok slušam album „Grief in Exile“. Evo nekih naziva pesama: „Black Snakes“, „Goose Song“, „Snow Knows White“, „Coyote With the Flowering Heart“, „Love Like Water“, „My Birds“…jasna je ta jaka veza sa prirodom i njenim stanovnicima. Ko zaključuje o poreklu Mari Sijuks po njenom imenu pogrešiće. Pravo ime Mariee Sioux Sobonya ipak ne znači da pripada plemenu Sijuks. Po ocu je mađarsko – poljskog porekla a po majci španskog, nativno meksičkog i indijanskog (Južni Pajute). Reklo bi se da je po izgledu više „povukla“ na majku. Kažu da je dobro, bar što se genetike tiče, kad se mešaju ljudi iz udaljenih naroda. Mariee Sioux je dobar primer da je to tačno. Ovako originalna i lepa muzika mogla je nastati samo ovom jedinstvenom genetskom kombinatorikom. (8.2/10)

Bill Callahan – Shepherd in Sheepskin Vest

Od kad sam Bosu dao 7.5 za odličan album, postao sam mnogo strožiji u ocenjivanju. To vam je isti fazon kao kad sudija u fudbalu svira nepostojeći penal za jedan tim, pa posle do kraja utakmice pravi kompenzaciju tako što svira u korist onog drugog, oštećenog tima. Tako ću izgleda i ja – Brusa sam oštetio, pa ću sad da kompenzujem dajući drugima još niže ocene. I evo prve žrtve – Bila Kalahana. Album je, inače, od kritike dočekan sa hvalospevima. Kod mene, na prvo slušanje, baš i nije. Posle nekoliko slušanja, situacija se menja u korist starog Bila. Iz njegovog rečitativa polako počinju da se pomaljaju melodije, polako prateća muzika dobija svoj smisao i svoje mesto. Polako se same od sebe razjašnjavaju njegove pesme. Počinjem da ih razumem na nekakvom neverbalnom nivou. Dakle, jedan od počasnih članova recitatorske sekcije počinje da opravdava očekivanja. Pastoralni ugođaj koji prosto bode oči dolazi kao posledica porodičnog života (na farmi?). Bil sazreva – tematika pesama je u skladu sa životnom dobi, što je uvek mnogo bolja opcija nego izigravati večitog tinejdžera kao što rade mnogi rokeri. Dostojanstveno starenje se to zove, ako se ne varam. Dvadeset pesama sličnog tempa i istovetnog ugođaja koje se protežu na sat vremena ipak malo predugo traju, osim ako ste u posebnom raspoloženju ili posebnom dobu dana, tačnije noći. Preporuka za slušanje: između 3 i 4 sata ujutro. Neposredno pre nego što svane. (7.8/10)

Sun Kil Moon – I Also Want To Die In New Orleans

Vreme je da neko konačno kaže da Mark Kozalek malo smara. Malo? Malo više! Zasipa nas ogromnom količinom predugih albuma svoje ispovedne proze (proza se govori, poezija se peva!) koji ne podležu nikakvom uređivanju. Čak ni samouređivanju. Ponekad mi se čini da je sve što je ikad izrekao uz pratnju gitare zvanično objavio što ne bi prošlo ni da je u pitanju Šekspir. Čak ni dvadeset trominutna oda mačkama Kotora nije ublažila moj tvrd stav, iako je to bila za nas koji smo odavde zanimljiva priča i i bez toga najbolja je pesma na albumu (pola ocene više samo zbog nje). Ipak, hiperprodukcija najčešće nije dobra stvar jer je prosto nemoguće ostati na visokom nivou na svih pet-šest albuma godišnje, koliko izbacuje Kozalek sa različitim saradnicima. Pesme su mu svojevrsni dnevnički zapisi  - u njima opisuje ono što mu se događa i eksterno i interno ali, realno, koga to STVARNO zanima? A i ova želja iz naslova albuma da umre u Nju Orleansu? Ajde da to poželi neko ko nije bio u Kotoru, to mogu da razumem ali videti Kotor i želeti umreti negde drugde? To nikako ne kapiram!!! (7.0/10)

Wooden Ambulance – Redville

Pošto nemam literarni talenat Dragane Erjavšek, moj osvrt na novi album grupe Wooden Ambulance će biti drugačije koncipiran. Ipak moram da iskoristim nekoliko Draganinih teza ključnih za razumevanje ove ploče. Teze su: „Onaj koji je povredio biva na kraju povređen“ i „krivica i usamljenost“ i one te jednostavno, uzročno-posledično, vode pravo u Redville. Objasniću. Crveno selo je deo Malog Bajmoka, dela Subotice, grada u kome živi Goran Grubišić. Crveno selo je naseljeno uglavnom Bunjevcima a danas je, sa tri fabrike koje se u njemu nalaze, postao industrijska zona. Mesto slično onom koje je u svojoj pesmi „Factory“ opisao Brus Springstin na albumu „Darkness on the Edge of Town“. Pročitajte tekst te pesme i znaćete da je to opis depresije – stanja bezizlaza u koje čovek biva doveden gubitkom dragih osoba, „sudbom kletom“ ili svojim i tuđim postupcima i greškama. Ili je u pitanju čista hemija – manjak serotonina i višak kortizola. Šta god da je uzrok, to je stanje iz koga se ekstremno teško izvući. Zna to i već pominjani Brus Springstin koji je samodeklarisani depresivac. Interesantna je sličnost omota njegovog i WA albuma. Da li Brusov vranac u propinjanju i Goranov đogat na kolenima pričaju istu priču? Sudeći po motivima sa omota, pričaju. Po omotu izgleda da je Brus u boljoj situaciji. Ipak, to je samo omot. Muzika govori nešto drugačije – po muzici sudeći, Goran je taj koji je na putu da se izvuče, Brus baš i nije. Ali, to je samo utisak jednog laika. Možda je najbolje da ne izvodimo paušalne zaključke. Možda bi o tako ozbiljnim stvarima pre trebalo da pričaju kompetentni ljudi. Uostalom, kad god pišem o Wooden Ambulance ulazim u zonu privatnosti Gorana Grubišića, što nije lepo ni pristojno. A opet, čini mi se da je neizbežno. Jer, za razliku od ogromne većine domaćih rokenrol delatnika, Goranove pesme nisu komponovane, one su prosto izašle iz njega. Odražavaju trenutno stanje njegove duše. Da li konj, simbol slobode i snage, koji je na kolenima govori da su sloboda i snaga te koje nedostaju? Hmmm, nikad dovoljno slobode i snage.

Već prva pesma, svojim naslovom „Man I Supposed To Be“ dosta toga kaže. Neispunjena očekivanja, pre svega svoja a možda i očekivanja drugih su dobra osnova za depresiju. Ali, ona najavljuje i borbu. Oružje za tu borbu je post-rok, muzika kojoj se, posle ekskurzije u amerikanu, vratio (iako post-rok nikada nije u potpunosti napustio). Ja bar tako zamišljam post-rok. Zvučni talasi koji se u beskrajnom nizu nadovezuju jedan na drugi. Na prvi pogled, izbor oružja nije najsrećniji, ali, samo na prvi pogled. Jer već u pesmi Girls Who Smoke, trećoj po redu, dolazi do pomaka u dobrom pravcu. Repetitivna matrica se, baš zato što je repetitivna, lako „oživi“. Da li brži ritam, da li ženski glas, ili oboje, odjednom učiniše da cela ova teorija o depresiji poče da izgleda isforsirana. Naterao me je Grubišić da ponovo preslušam Belle & Sebastian i njihovu pesmu „Like Dylan in the Movies“ ne bih li našao neku vezu. Izgleda da je to bio krivi trag. Njegova „Like Bon Jovi in the Movies“ je pesma o raskidu ali ipak ima taj detalj na kraju, kada kaže da je on taj koji ostaje prepušten sam sebi, baš kao i lik iz „Like Dylan in the Movies“ („on my own“, kako kaže, a ta fraza se u drugom licu pojavljuje i kod Gorana, u jednoj kasnijoj pesmi). Možda je to poveznica? „I’ve Been High“ je depresivna u svojoj suštini – živahan ritam teško sakriva tu činjenicu. Volim te, ali po tom pitanju neću preduzeti ništa – jedna od definicija depre. „Belgrade“ zvuči kao kletva, „Belgrade“ zvuči kao neostvarena želja. Taj „easy going“ zvuk saksofona ne govori baš najbolje o Beogradu, onakvom kakvom ga vidi Grubišić. Nešto mu je taj grad gadno napakostio. „On Your Own“ je turobno lepa. Depresivna do srži. Goran šapuće, Anamarija šapuće. Da ne probude demone. U „Changing Names“ bolno preispitivanje se nastavlja, dok je „Evil Eye“ brza, najbrža na albumu, sa više puta ponovljenom frazom „you can make it“. I na kraju ostaje „Redville“ ili Crveno selo. Ostati u Crvenom selu, to nije baš zgoditak na lutriji. „Isto, ali različito osećanje koje me proganja, tvoja ravnodušnost i ja, ovde u Crvenom selu. Dakle, ostavljamo Gorana u Crvenom selu, tamo gde smo ga i zatekli. Ostavljamo ga sa pitanjem da li je iz Crvenog sela uopšte moguće izaći.

 „Anne Jamais/ Ana Never je bonus pesma. Muški i ženski glas, jedan za drugim, govore svaki stih, a tenzija raste. Ono što govore ja bih, krajnje slobodno, preveo ovako: Jedan čovek i jedna žena. Na peronu sreće stoje još. Čekaju voz što doći neće pa da krenu putem sreće te. O je. Propuštena druga šansa. Šta posle propuštene druge šanse. Treća sreća? Ne, ne bih rekao da je to u međuljudskim odnosima moguće. I druga šansa je dar od Boga.

P.S.  Dopisujem ovo posle razgovora sa prijateljem (prepoznaće se on, da ga ne imenujem) o trenutnom statusu ove naše takozvane Amerikane. Kakva je njena sudbina? Da li je to što su albumi Wooden Ambulance, Stray Dogg, On Tour, Ane Ćurčin, proglašavani albumima godine ili bili pri vrhu godišnjih lista išta doprinelo njihovom finansijskom uspehu? Nije! Na festivale se i dalje zovu uvek jedna ista imena sa obrazloženjem da to publika traži. Nije tačno, ponudite publici nešto drugo pa ćete videti. To vam je ista logika kao kad pravdate rijaliti programe. Publika se mora edukovati. Kada je Wooden Ambulance poslednji put nastupio u punom sastavu? Ne sećam se, ako ne računamo nastup u Subotici, u studiju u kome snimaju (sada nepostojećem). Kako da grupa koja ima osam članova otputuje bilo gde uz bedne honorare koji se nude (ne samo njima, nego generalno). Jednostavno, nije realno. U redu je entuzijazam, da svi ti muzičari nisu entuzijasti ne bi se ni bavili rokenrolom u Srbiji, ali putni troškovi se moraju platiti. Jelo. Spavanje. I mora nešto i da ostane. Jer, kad te žena (muž, partner, dete) pita gde si bio, šta si radio? Ili kad sam sebi postaviš to pitanje. Šta ćeš reći – ja to radim iz ljubavi! To se od muzičara očekuje, pa neće valjda da se proda! A svi ostali u muzičkom biznisu (jer to je biznis!) rade za pare. I ko tu onda ispada magarac? Zato se sa strahom pitam da li grupa Wooden Ambulance još postoji? Nisam siguran. Pitanje je da li je i Goran siguran.

P.P.S. Svestan sam da ovaj moj izliv gneva neće ništa promeniti i da je možda bilo pametnije da ćutim ali me stvarno boli kad vidim da su ti naši „Amerikanci“ bolje primljeni u nekim poljskim, rumunskim i mađarskim zabitima, nego u svojoj zemlji. A kvalitet imaju, to niko ne može da negira. I opet će imati album godine! (8.2/10)

Bruce Robison & Kelly Willis – Beautiful Lie

Generički kantri najvišeg kvaliteta. Zanatski besprekoran ali ne mnogo više od toga. „Art for art’s sake, money for God’s sake“, pevali su nekada davno momci iz grupe „10 CC“ i kao da su predskazali vreme koje dolazi. Zaradiće novac bračni par Brus i Keli na bogatom kantri tržištu. Ali će malo srca zadrhtati od muzike sa ove njihove ploče. Ne treba da govorim da je sve tu, to se kod vrhunskih zanatlija podrazumeva, ali nedostaje ono nešto što zanat pretvara u umetnost. Šta je to nešto? Zinite da vam kažem! Da znam odgovor na to pitanje bio bih bogat čovek! (6.5/10)

Justin Townes Earle – The Saint of Lost Causes

Slušali ste album „The Bosses“ izdat početkom sedamdesetih za etiketu „Pablo“ koji su snimili Big Džo Tarner, čuveni bluz šauter i Kaunt Bejzi (Count Basie), legendarni džez pijanista? Ako niste, obavezno poslušajte, jer bluz bugi ne može biti mnogo bolji od onoga što se na albumu nalazi. Pedeset godina kasnije, na taj bezvremenski klasik nas podseća čovek koji dolazi iz kantri bekgraunda, Džastin Tauns Erl, od koga bi se to najmanje očekivalo.  Čim sam čuo „Flint City Shake It“, i, naročito, „Pacific Northwestern Blues“ setio sam ga se. Nije to istovetnost, to ne bi bilo moguće, to je samo isti „feeling“ koji davno nisam osetio. To je bilo i više nego dovoljno da me zainteresuje za album. Naslov je takođe intrigantan – „The Saint of Lost Causes“ koji se može prevesti kao „Svetac zaštitnik izgubljenih slučajeva“. To je, inače, jedan od 12 apostola, po imenu Juda Tadej (ne Iskariot, koji je izdao Hrista). Naslov je sasvim adekvatan tematici pesama. Radi se o gubicima i gubitnicima. Najlogičnije je o tim temama pričati u bluz ključu, što Džastin i radi. Pre bi se moglo od njega očekivati da nastavi da eksploatiše kantri/folk obrasce, ali, čini se da je i kod njega došlo vreme za bluz. Kad pogledate, ona Gram Parsonsova „kosmička američka muzika“ i jeste konglomerat ova tri žanra kojima treba dodati i soul i gospel da se stvar zaokruži. Džastin Tauns Erl je na ovom albumu apsolutno uspeo u tome, s tim što ju je modernom produkcijom učinio prihvatljivijom da današnjeg slušaoca. Jedan od najboljih ovogodišnjih albuma. (8.1/10)

Vampire Weekend – Father of the Bride

Volim da pišem o grupama koje su vrlo popularne a o kojima ne znam baš ništa. Mislim da sam slušao njihov prethodni album, ali nije me se nešto posebno dojmio s obzirom da ga se uopšte ne sećam. Posle provere na RYM, potvrđujem da sam ga slušao i dao mu ocenu 4 od 5. Znači, ipak mi se svideo tada, 2013. I ovaj mi se na neki način sviđa. Možda je to „sviđa“ prejaka reč. Bolje je reći, interesantan je. Zvuči mi kao što bi Bitlsi zvučali bez Džona Lenona. Sav je nekako raspevan, raznovrstan, originalan… Ali, fali taj jebeni Lenon da ga utupi, suzi i isprlja. Ne mislim ništa loše – baš to bi bilo potrebno ovoj pop muzici da bi mogla da se nazove rokenrolom. Da sam engleska kraljica i da je Ezra Koenig engleski državljanin, odmah bi mu dao titulu sera koju bi ovaj do kraja života s ponosom nosio. Muzika koju pravi zvuči imperijalistički – pozajmice iz latino muzike i regea su uzete sa arogancijom kolonizatora. Tako mi zvuči ono što čujem – u stvarnosti situacija ipak nije tako drastična, jer Ezra Koenig nije kolonizator, već bivši student Kolumbija univerziteta koji je dugo posle studiranja otplaćivao kredit uzet u te svrhe. Dakle, niti je bogat, niti je WASP-ovac (white anglo-saxon protestant). Politički je levo orjentisan, podržavao je Berni Sandersa na poslednjim izborima. Ne može se reći da album nije dobar – poređenje sa Bitlsima se ne izbacuje tek tako, biće i da su u pravu oni koji kažu da je to pop album godine, ali, ostajem pri tome da mi tu fali Lenona. Ali baš fali! (8.0/10)

Dawn Landes – My Tiny Twilight EP (7.0/10); Caroline Spence – Mint Condition (7.2/10); Chris Jones & The Night Drives – The Choosing Road (7.5/10); Danii Nichols – The Melted Morning (7.4/10); Dylan LeBlanc – Renegade (7.5/10); Rising Appalacia – Leylines (7.2/10); Vilma Flood – Moodswinger (7.0/10); Jen Mize & Mark Sholtez – Twilight On The Trail (7.0/10); Kate Rusby – Philosophers, Poets and Kings (8.0/10); Willie Nelson – Ride Me Back Home (7.5/10); Jim Lauderdale – From Another World (7.8/10); April Verch – Once a Day (7.0/10); Ben Rodgers – Wildfire (6.8/10); Bedouine – Bird Songs of a Killjoy (7.8/10); PJ Harvey – All About Eve (6,0/10); The Black Keys – Let’s Rock (6.2/10); Mavis Staples – We Get By (7.8/10); Mega Bog – Dolphine (7.5/10); Richard Howley – Further (8.0/10).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio