Lukas Nelson & Promise of the Real – Turn Off the News, Build a Garden

Još jedan sin velikog oca je ovoga puta razočarao. Na prošlom albumu koji se zvao kao grupa imao je dve odlične pesme („Just Outside of Austin“ i „Forget About Georgia“) a ni ostale nisu bile loše. Na ovom – ama baš ništa. U trenutku pisanja ovog prikaza ne sećam se više ničega o ovoj ploči. Kao da je nikad nisam ni slušao. A prošlo je svega nedelju dana. Što je najgore, ne mogu sebe da nateram da je ponovo preslušam i da eventualno korigujem svoje mišljenje i ocenu koju sam dao dok su utisci bili sveži. (6.0/10)

Thom Yorke – Anima

“…Album koji je tema ovog teksta, „Anima“, je, reći ću odmah, meni najdopadljiviji od svih Tomovih solo radova. Čista postmoderna! Lepljenje nekoliko sasvim nepovezanih elemenata u jednu celinu je ono što ga definiše kao takvog. Svaki od tih elemenata je sam za sebe deo prošlih epoha umetnosti, bilo da se radi o nasleđu Radioheada, elektronskoj muzici, eksperimentalnoj muzici ili pseudo-crkvenom pojanju. Često se sve te komponente mogu naći u jednoj pesmi…”

Kompletnu recnziju albuma koji je dobio oenu 8.0/10 pročitajte OVDE

Joe Pug – The Flood In Color

Ne znam koliko se sećate Joe Puga (Pug je od Pugliesi) ali on je što se mene tiče tamo negde 2008/9 bio jedan od najperspektivnijih kantautora. Kako je vreme prolazilo, moje oduševljenje je hlapelo jer je izgledalo kao da je izgubio sposobnost da napiše pamtljivu pesmu. Nije se ni približio pesmama kao što su „Hymn #101“, „“Hymn #35“ i „I Do My Father’s Drugs“ koje jesu dilanovske, ali imaju dovoljno individualnosti da ne budu proglašene plagijatima. Novi album ukazuje da mu se muza najzad vratila. Nekoliko pesama odmah privlače pažnju (Exit, The Flood In Color, Blues Come Down, The Stranger I’ve Been) a ni ostale mnogo ne zaostaju. I formom se vratio počecima  - ogoljeni akustični folk je ono što mu najbolje leži i ono što najbolje zna. Welcome back, Joe Pug! (8.0/10)

Delbert McClinton – Tall, Dark and Handsome

Što kaže moj drug M.G., treba na vreme početi sa izborom albuma godine! Evo jednog predloga, dame i gospodo. Delbert MekKlinton je čovek koji je uspeo da od bluza, džeza, soula, kantrija i rokenrola stvori jedinstveni konglomerat – pravu američku muziku. Čovek je svirao sa Bo Didlijem, Haulin Vulfom, Džimi Ridom, Soni Boj Vijilamsonom, davao Lenonu lekcije iz usne harmonike, napisao za Emilu Haris pesmu koja je završila na broju jedan kantri liste (Two More Bottles of Wine) , osvojio tri Gremija, i ko zna šta još, i evo ga u 78-oj godini u nikad boljoj formi. Njegov novi album "Tall, Dark and Handsome" ipak nije najbolji koji je ikada snimio, ali velikanima se mora malo progledati kroz prste. Ali, sasvim malo, jer album je odličan i jedina mu je mana (ako se to može nazvati manom) to što zvuči krajnje poznato. Kao da smo sve ove pesme odavno čuli. Najbliža odrednica kojom bih opisao muziku sa ove ploče je „Teksas sving“. To je izraz koji označava teksašku verziju bluza koja se karakteriše prisustvom džez elemenata, još od Ti Boun Vokera pa sve do danas. Honki tonk klavir je takođe često prisutan u pesmama. O saksofonu da i ne govorimo. Već prva pesma “Mr.Smith (is back in town)” jasno pokazuje šta možemo da očekujemo.  Kao što rekoh, za ljubitelje američkih muzičkih žanrova, ovaj album je prava poslastica! (8.0/10)

Violent Femmes – Hotel Last Resort

“…Prilično shizofren, neujednačen album – razlika između dobrih i loših momenata je velika. Jedina konstanta je glas Gordona Ganoa koji je sasvim izvučen u prvi plan, pa se stiče utisak, posebno kad se sluša sa slušalicama, da vam konstantno viče na uvo. Nije ni blizu antologijskom prvom albumu, pre bih rekao da je po kvalitetu u donjoj polovini njihove diskografije .”

Kompletnu recenziju albuma sa ocenom 7.0/10 pročitajte OVDE.

Purple Mountains – Purple Mountains

Vest o samoubistvu Dejvida Bermana je stigla neposredno pošto sam preslušao njegov poslednji album Purple Mountains. Hteo-ne-hteo ta tužna vest će uticati na ovaj tekst ali ću ocenu koju sam dao pre vesti o njegovoj smrti ostaviti onakvu kakva je bila. Odmah da kažem: od čoveka koji boluje od depresije koja ne reaguje na terapiju očekivao sam depresivniju muziku. Ali, ne – muzika je povremeno prilično živahna (doduše, tekstovi jesu depresivni). Sa tekstova se cedi depresija. Naslovi kao „All My Hapiness Is Gone“, „Darkness and Cold“, „Night That Won’t Happen“ govore sami za sebe.

Nije da Dejvid nije imao razloga da bude depresivan – separacija od žene sa kojom je bio u braku 20 godina, dugovi do guše, otac lobista u korist neograničene upotrebe oružja i alkohola, zbog koga je rasformirao svoju prethodnu grupu Silver Jaws – mada, depresija često ne traži formalne razloge da bi se pojavila. Često je prosto deo nečije ličnosti. Ključna pesma koja je najavila ono što će se desiti je „Nights That Won’t Happen“ čiji završni stih kaže: „Ovaj svet je kao drumska krčma a mi smo njeni gosti; a smrt je crna kamila koja klekne da bismo je uzjahali; i kad se umiranje najzad završi i patnja se smanji; svu patnju ostavljamo onima koji ostaju za nama“. Kao da Berman ovim stihovima poručuje, prvo, da smrt ne dolazi da ga uzme, već čeka na njegovu odluku da je „uzjaše“ (samoubistvo!), i drugo, da svojom smrću „kažnjava“ one koji ostaju za njim (otac, supruga). Teške priče. Ipak, nešto tu kod mene nije „kliknulo“. Nije mi taj album „legao“ iako me i muzika i naslovi pesama asociraju na jednog od mojih ol tajm favorita Džonatana Ričmena. Ali, na nekog obrnutog Džonatana Ričmena. Na njegov negativ. Zato i nije „kliknulo“. (7.9/10)

Bon Iver – i, i

“…Bon Iver je nastavio da se udaljava od rokenrola kao žanra. Ovo više nije rokenrol. Nedostaje mu onaj „crnački“ element da bi se mogao zvati tim časnim imenom. Taj, kako sam ga nespretno nazvao, „crnački“ element rokenrolu dodaje telesnost i trans, dve stvari koje su blisko povezane a koje kod Bon Ivera nisu prisutne. Telesnost (čulnost, putenost) je antiteza duhovnosti a „trans je posebno psihofizičko stanje obeleženo promenom ritma disanja, krvnog pritiska, osetljivosti na bol…, do kojeg se dolazi „izlaskom“ iz sebe i utapanjem u nešto veće, praćeno osećanjem ushićenosti, ozarenosti ili zanosa“ (Wikipedia). Te dve stvari, da ne okolišamo, definišu seksualnost – toga kod Bon Ivera nema.  A gde toga nema – nema ni rokenrola!

Čini se da je objavljivanjem ovog albuma zaokružena tetralogija koja bi se mogla nazvati „Četiri godišnja doba“. Naime, sam autor je u najavnom videu za poslednji album svaki od svojih Bon Iver albuma povezao sa godišnjim dobima. Tako je „For Emma, Forever Ago“ zima, album „Bon Iver“ proleće, „22, a Million“ leto a ovaj poslednji „i, i“ jesen. To bi značilo da je objavljivanje četvrtog albuma jedan stvaralački ciklus završen….”

Kompletnu recenziju albuma koji je dobio ocenu 7.0/10pročitajte OVDE

Tyler Childers – Country Squire

Kad vam na plej listu posle Bon Ivera „legne“ kantri srednjostrujaš poput Tajlera Čildersa, osetite da je u vašu sobu na plus 40 uleteo svež povetarac. Tejlor nije komplikovan tip, kod njega je „što na umu to na drumu“. Ne morate ništa da odgonetate, nije glasnogovornik generacije, nećete naučiti ništa što već niste znali, ali, to vaše prosto srce će tu-i-tamo zadrhtati. Kao što je moje kad sam čuo pesmu „Ever Lovin’ Hand“. Zadrhtala je i dijafragma (od smeha) kad sam shvatio o čemu pesma govori. Samozadovoljavanje nije tema koja se često koristi u pop/rok muzici (sećam se one Čak Berijeve sa početka sedamdesetih „My Ding-a-Ling“, one od Tori Ejmos „Little Earthquakes“, Erik Karmenove „All By Myself“ i pesme Bore Đorđevića „Volim volim volim žene“), pa je Tajler zakoračio na klizav teren (bukvalno). Nije se okliznuo (i u pesmi kaže je počistio iza sebe) jer je pesma vrlo ilustrativna. Ritmički sasvim primerena, tekstualno nevulgarna, čak duhovita. Kako je sam izjavio, to nije samo pesma o masturbaciji, već o ljubavi i posvećenosti. Turneje su duge, samoća teško pada, pa čoveku koji nije sklon avanturama ostaje da u dugim usamljenim noćima misli na svoju ženu i sam sebi olakša muku.

Prethodni Tajlerov album se zove „Purgatory (Čistilište), ne slučajno. On je poslužio da se očisti od greha dotadašnjeg života i da čist uđe u „raj“! Raj je stavljen pod navodnike jer u Čildersovom slučaju označava ulazak u brak sa svim posledicama koje taj čin sa sobom nosi ali, ako se šire gleda, i ulazak njegove karijere u vode mejnstrim kantrija. Obe stvari će za neke pre biti ulazak u pakao što je stvar slobodne procene. Bilo kako bilo, iz čistilišta se izaći mora, a da l’ je jadni Tajler otiš’o pred boga il’ pred đavola, odlučite sami. Na stranu šala, mislim da su ove dve stvari povezane. Tako krupan korak kao što je ulazak u brak sasvim sigurno priziva misli o sigurnoj egzistenciji, odgovornosti, zajedničkom pregnuću pa se i razmišljanje o sopstvenoj karijeri kreće u tom pravcu. Ne, pesme nisu manje lične, ali jesu mekše. Više po zvuku nego po sadržaju.

Producenti, Sturgill Simpson (njega znate) i David „Fergie“ Ferguson (radio na American Recordings Džonija Keša) su ostali isti, ali se pristup unekoliko izmenio. Mekši zvuk bez iznenađenja i ritmički i melodijski raznovrsnije pesme u odnosu na prethodni album su znak da se pokušava ostvariti komercijalni proboj. Mislim da, na žalost, od toga neće biti ništa jer pesme su, uz par izuzetaka, nedovoljno „zarazne“ da bi do tog željenog proboja došlo. Glavni problem Tajlera Čildersa je to što on ipak nije Kris Stejplton koji zahvaljujući svom izvanrednom pevanju pretvara prosečne pesme u megahitove, a od dobrih pesama pravi megamegahitove koji se slušaju daleko izvan kantri scene. Čilders ima ono „lomljenje“ glasa, koje izaziva emociju kod slušaoca, ali kvalitet pevanja ne „dobacuje“ do Stejpltona. Međutim, sa ovim što je pokazao na dosadašnjim albumima zagarantovana mu je uspešna klupska karijere. To pokazuje i broj pregleda na jutjubu dva oficijelna singla sa poslednjeg albuma – i „All Your’n“ i „House Fire“ imaju preko 1.200.000 pregleda. Navijam za njega! (8.0/10)

The Alvarez Theory – The Alvarez Theory

Ovaj britanski (Severni London) amerikana bend zaslužuje pažnju. Diana Diehl je glavna autorka i pevačica benda koji ima još tri devojke i jednog malo starijeg momka. Ime benda potiče od naziva teorije o izumiranju dinosaurusa nazvane po jednom od autora koja kaže da je ono posledica pada meteorita na planetu Zemlju. Ne znam kakve to veze ima sa melanholičnim folkom koji čujemo na albumu, ali to nije ni važno. Važno je da smo dobili još jednu grupu u Mazzy Star – Cowboy Junkies – Stray Dogg ligi, grupu koja neće igrati samo jedno leto. Pesme su relativno distinktivne, koliko je to uopšte moguće u ovom prilično monotonom žanru. Recimo, „Mary McKinley“ se razlikuje po udvojenim vokalima koje Di deli sa jednom od članica benda s tim da boje njihovih glasova ne omogućavaju savršen sklad. Ipak, zvuči interesantno i pravi razliku.

Violina dominira u većini pesama, kojima daje fini sloj patine. Rekao sam na početku da se radi o amerikana žanru, ali bih se sada, posle detaljnijeg slušanja, donekle distancirao od te svoje konstatacije. Ipak The Alvarez Theory zvuči previše evropski da bi se nazvali amerikana. Ne samo zbog violine koja se ne koristi na kantri način. Da su Evropljani može se prepoznati i po naslovu „Like Turner Studied Clouds“ u kome se pominje Vilijam Tarner, čuveni engleski slikar iz perioda Romantizma koji Amerikancima ne bi baš bio prva opcija koju bi upotrebili u stilskoj figuri komparacija. Radi se o albumu koji ide više na raspoloženje nego što ide na pojedinačne pesme. Jedva sam odabrao onu koja će ići na moju mesečnu kompilaciju, jer nijedna mi nije dovoljno „zapela za uho“ posle nekoliko slušanja. Ipak, na kraju se izbor sveo na ove dve pomenute i „By The River“ koja otvara album a i objavljena je kao singl. Hitičnost pesama nije ono što se posebno ceni u melanholičnom folku kao žanru pa im taj nedostatak neću uzeti za zlo. Kao što rekoh, radi se o grupi koja obećava. Da li će obećanja data prvim albumom u daljem toku karijere ispuniti, biće jasnije kada izađe njihov sledeći album. (7.8/10)

Jim Jones and the Righteous Mind – CollectiV

Evo najzad i jednog rok albuma. Žestoki beskompromisni rok se ovih dana ne čuje baš često. Džim Džons je još uvek na tom putu kome se polako ali sigurno gube obrisi – na putu rokenrola. Kada je 2012. raspustio The Jim Jones Revue pomislio sam da je sa žestinom zauvek gotovo, da će se eventualno vratiti sa nekom mekšom, folk-bluz varijantom. Ma kakvi! Potcenio sam starog Džima. Vratio de divljiji nego ikad. Litlričardovski klavir, rifovi u rangu Kit Ričarda (svirani na Ričardovoj gitari Gibson Hummingbird iz 1964), bubnjevi kao da dolaze iz pakla, saksofon da doda malo sex appeala u smešu, vokal na granici pucanja – to je Jim Jones and the Righteous Mind. Garažni rok u svom najboljem izdanju koji u sebe kao da je usisao celu istoriju rokenrola.

Zajednički imenitelj je buka, koja nas podseća na ono što je rokenrol bio pre nego što ga se industrija dočepala. Mora se reći da Džim nije zaboravio ni onu tišu, lirsku stranu rokenrola. Nekoliko pesama (Dark Secrets, Going There Anyway) su tu da nas podsete na nju. Da se razumemo – nema na ovom albumu ničega što već nismo čuli, ali ništa nije ni propušteno. Kratka istorija rokenrola u deset pevanja, tako bi ovaj odličan album mogao da se zove. (8.1/10)

Možda sam trebao napisati neku reč o albumima Džeske Hup i grupe Florist ali neka ostane za neku drugu priliku.

Chuck Mead - Close to Home (7.4/10); Hollis Brown – Ozone Park (7.2/10); T Bone Burnette – The Invisible Light; Acoustic Space (7.0/10); Jade Jackson – Wilderness  (7.2/10); Buddy & Julie Miller – Breakdown on 20th Avenue South (7.0/10); Caamp – By & By (8.0/10); Kitty Rose & The Rattlers – Kitty Rose & The Rattlers (7.5/10); Karen Jonas – Lucky, Revisited (7.8/10); Jesca Hoop – Stonechild (8.0/10); Pony Bradshow – Sudden Opera (6.6/10); Tamara Stewart – The Truth, The Music and Me (6.2/10); Richard Hawley – Further (7.4/10); Florist – Emily Alone (8.0/10); Laura Barrett – Who Is The Baker (7.8/10); Chris Gantry – Nashlantis (7.5/10); The Felice Brothers – Undress (8.0/10); Madeline Leman And The Desert Swells – Nobody’s Fool (7.5/10); Josh Ritter – Fever Breaks (7.5/10); Lee Fields & the Expressions – It Rains Love (7.4/10); Taylor Alexander – Good Old Fashioned Pain (7.2/10); Mac DeMarco – Here Comes The Cowboy (7.4/10); The Regrettes – How Do You Love (7.6/10).