Rachel Harrington – Hush The Wild Horses

Rejčel Harington, jedna od mojih omiljenih „roots“ muzičarki, sa novim albumom, prvim posle višegodišnje pauze, uz svu moju protekciju jedva je dobacila do ocene osam. OK su te pesme, odlično zvuče, ali im nedostaje komponenta memorisanja. Nisam zapamtio nijedan refren ni posle nekoliko slušanja. To nije smrtni greh, ali za visoku ocenu mora bar nekoliko pesama da mi se „primi“. Ona je u jednom trenutku, pre osam godina rešila da prestane da se bavi muzikom jer nije više mogla da izađe na kraj sa činjenicom da mnogo ulaže u svoju karijeru (mislim pre svega na kreativnost i istrajnost, iako ni finansijska ulaganja ne treba zanemariti) a da joj se malo toga vraća. Putovanja od nemila do nedraga, nastupi u bircuzima i ambarima sa malo prisutne publike, nedostatak ličnog života… Ono što najviše boli su pohvale koje dobija sa svih strana, bez ikakvog boljitka koji bi se na osnovu njih dao očekivati. Sad, sa sređenim privatnim životom i majčinstvom koje je iskusila, vraća se da krene odande gde je stala. Ima li šanse da ovoga puta krene na bolje? Teško, ali ne i nemoguće. I u Americi, kao i bilo gde drugde, moraš da se povežeš sa „mafijom“ – uzmi Dejva Koba za producenta, nek ti Sturdžil ili Džejson odsviraju solo, obradi neku pesmu Mirande Lambert i puštaće te na radiju, pisaće o tebi, bićeš na top listama. Rejčel je, međutim, zakopana na nekoj farmi u zabiti Oregona, daleko od folk/kantri establišmenta Nešvila ili Ostina. Sama protiv svih. Neke pomake je ipak napravila – pedal stil joj svira Lojd Mejns (Dixie Chiks, Richard Buckner…), violinu Ejmon MekLohlin (Rodni Krovel, Emilu Haris), a prateće peva Lora Vajrs. Krenula je dakle putem koji obećava. Želimo joj da stigne kuda je naumila.

P.S. Za neke albume potrebno je više od par slušanja. Dve nedelje posle napisanog uvodnog dela teksta osmica je narasla na 8.1 jer ipak ima pesama koje sam zapamtio. „Hush The Wild Horses“, „Susanna“, „I Ment To Go To Memphis“ i „Drinking About You“. Više nego dovoljno za veću ocenu. (8.1/10)

Lana Del Rey - Norman Fucking Rockwell  (8.5/10)

Recenziju pročitajte OVDE

Tool – Fear Inoculum

Mogu da razumem ljude koji ovo vole, mada teško, ali ja svakako nisam niti ću ikada biti jedan od njih. Takvu pretencioznost nisam ušima čuo još od zlatnog doba prog-roka sredinom sedamdesetih. Počevši od naslova. Teško ga je prevesti jer se medicinski termin inokulacija ne može potpuno objasniti jednom rečju. Bukvalni prevod bi bio: usađivanje straha. Ipak, malo je komplikovanije (pretencioznije!) od toga. Inokulacija u medicinskoj terminologiji je unošenje oslabljenog bakterijskog agensa u ljudski organizam radi stvaranja imuniteta, pa bi se u Tool varijanti naslov možda mogao prevesti kao: vakcina za strah. Dakle, izlagati ljude malim dozama straha da bi stekli imunitet. Ali avaj - čime god da nas Tool na ovom albumu izlaže, to nikako nije u malim dozama. Pre bi se reklo da da su doze nekoliko puta veće od dozvoljenih za ljudski organizam. Bar u mom slučaju je tako – osim ako osećaj mučnine, nagon za povraćanjem, zujanje u glavi, nisu simptomi velikog uživanja.

Šta je to što ubija u muzici grupe Tool? Prvo, način izvođenja. Svako od članova je, siguran sam, vrsni instrumentalista i svako od članova to obilato pokazuje. Ali ne tako što koristi estetiku „manje je više“ već sasvim suprotnu „mnogo više je više“. Dakle, demonstriraju sve svoje tehničke moći a bogami i izdržljivost. Nema kompozicije kraće od deset minuta (osim jedne, oko pet minuta). Namerno kažem kompozicije jer to nisu standardne rok pesme sa strofama i refrenima. Ne, to su pesme sa četiri do pet delova, u klasičnoj muzici bi se reklo stavova. Obrazac se dosledno primenjuje – dinamika i bogatstvo zvučne slike rastu od početka ka kraju svake od pesama. Računajte: sedam pesama, svaka sa po pet delova, to je trideset i pet muzičkih celina koje za razliku od klasike nisu melodijski bogate. Tu je ritam, tu su rifovi, tu su efekti i tu je pevanje koje je, kad se sve uzme u obzir, jedan od boljih segmenata. Na žalost, nema ga mnogo, ovo je pretežno album grupe kao celine na kome pevač Maynard James Keenan ne iskače previše u prvi plan. Osamdeset minuta prog-metala (a mislio sam da od prog-roka nema dalje) grupe Tool je iskustvo koje ne preporučujem ljudima sa ukusom sličnim mom. Neka probaju oni koji vole King Crimson, kažu da su im to uzori. (6.0/10)

Ezra Furman – Twelve Nudes

Ljudi mogu svašta da pomisle, ali, nekako sam slab na Ezru. Zapao mi je za oko još dok je bio u dilanovskoj fazi sa pratećim bendom The Harpoons, pa mi je onda ispao iz oka posle nekoliko po mom mišljenju slabijih albuma, inače dobro ocenjenih u muzičkoj štampi, i evo ga kako se ponovo vraća sa poslednja dva svoja ostvarenja. Prethodni album je bio bolji, ali i ovaj ima svojih momenata. Živahan je, pravi rokerski a produkcijski ostavljen u sirovom stanju, što mu daje poseban šmek. Za osobu fluidnog pola svirka je vrlo čvrsta, sa pankerskim stavom. Uostalom, sasvim je logično da kod fluidnih osoba i muzika bude fluidna - na svakom albumu taj fluid se razlije na proizvoljnu stranu. Pa šta ispadne. Ovde smo još dobro prošli, dobismo indi rok sa primesama panka. Nekoliko puta fluid je završio u elektro-popu, što ne bih želeo da se ponovi. (8.0/10)

Ana & The Changes – Differences (8.0/10)

Recenziju pročitajte OVDE

Bernays Propaganda – Vtora mladost, treta svetska vojna

Kristina Gorovska i Vasko Atanasovski  ponovo briljiraju. Pop pank fank, ili kako već nazvati njihovu prilično originalnu muziku, je prijemčiviji nego ikada. Zarazni ritmovi i pevljivi refreni čine jezik pevanja (makedonski) potpuno irelevantnim kada se radi o uživanju u muzici. Politizovani tekstovi dodatno intrigiraju. Nisam ni sanjao da ću ceo dan pevati anti-NATO brojalicu! Ovde, kao retko kad u roku, telo i mozak funkcionišu kao jedna celina, apsolutno su komplementarni. Elektronski bitovi, duvači sa etno prizvukom i interesantni tekstovi su delovi formule koja ovu muziku čine toliko primamljivom, čak i nama kojima stilski nije toliko bliska. Sve ovo što je rečeno je sasvim dovoljno da se album nađe u Top 10 regionalnih izdanja ove godine – na kom mestu, to ćemo još videti! (8.0/10)

Devendra Banhart – Ma

Evo ponovo našeg prijatelja Devendre. Njegovo zlatno doba s početka XXI veka je odavno prošlo, ali ga i dalje prati verna vojska fanova kojoj se sviđa sve što uradi. Meni ovaj novi album izgleda opušteno, kao da je i sam Devendra prestao da se brine da li će dostići svoje najbolje radove i uspeh koji je sa njima došao. Takav pristup je dao odlične rezultate. Setni pop folk pevan na čak četiri jezika je u svakoj varijanti nežan, kao da hoće da ušuška slušaoca kao što majka (ili otac) ušuška dete pred spavanje. Pesme govore o gubitku dragih osoba (Memorial, podseća na Koena), gubitku ljubavi, i o istinama do kojih je tokom života došao. Za razliku od poslednjih nekoliko albuma sintisajzeri nisu vidljivi ako ih uopšte ima, što je veliki plus kod mene. Drago mi je da se Devendra vraća na staze stare slave, zreliji i organizovaniji. (8.0/10)

Širom – A Universe that Roast Blossoms for a Horse 

Širom je vrlo cenjen slovenački instrumentalni etno-folk bend čiji mi se prethodni album, baziran na folku prilično svideo. Ovaj ide korak dalje od folka. U stvari, ide bezbroj koraka unazad. Folk za kojim posežu smešten je u daleku prošlost, u doba šamana i vrača. Oni nisu znali šta je psihodelija u današnjem značenju, ali jesu  koristili stanje transa za postizanje svojih ciljeva a svoje sledbenike su u to stanje dovodili repetitivnim ritmičkim pokretima tela i repetitivnim ispuštanjem zvukova tokom izdisanja i udisanja vazduha. To je fiziološko stanje hiperventilacije koje dovodi do promene svesti i halucinacija, utrnutosti, smanjenja osećaja bola, ubrzanog rada srca. Taj primordijalni folk, kako bi ga nazvao, liči na prvobitni bujon iz koga je pre više milijardi godina nastao život. Taj njihov folk nema ni vremenske ni prostorne odrednice, iz njega je nastao svaki mogući folk i nije nastao nijedan. Slušanje muzike Iztoka Korena, Ane Kravanje i Samoa Kutina je poput učestvovanja u kakvoj spiritualnoj seansi na kojoj vam se odazove ne jedan, već mnoštvo duhova. Pravo transcedentalno iskustvo! Ocenjivati ga je prosto uvredljivo jer nikakva egzaktnost mu nije primerena. Alert: nije za svakoga. (--/10)

The Po’ Ramblin’ Boys – Toil, Tears & Trouble

Blugras album godine zaslužuje nekoliko reči. Mandolina, bendžo, gitara i kontrabas sa povremenim gostovanjem violine, to je klasični blugras instrumentarijum. Jedan je od poslednjih žanrova koji još uvek podrazumeva klasičnu strukturu pesme (strofa-strofa-refren-strofa-refren), pa postoje pesme koje će vam se svideti na prvo slušanje. Govorim, naravno, o klasičnom blugrasu bez primesa džeza i progresivnih elemenata koji od jednog autentičnog pravca prave akademsku vežbu. Po’ Ramblin’ Boys su baš takav, autentičan, bend. Potiču sa Apalačkih planina, iz Blu Ridž regije, sa Smokey planina u Istočnom Tenesiju, gde je blugras i nastao i slede tradiciju Bila Monroa i Ralfa Stenlija, tvoraca tog pravca. Tri vokala, mandolinista Si Džej Levandovski, bendžoista Džerom Braun i gitarista Džoš Rinkel čine da njihova izvođenja budu raznovrsna jer svaki od njih ima svoj, distinktivni stil pevanja. Si Džej ima klasični blugras vokal, pomalo meketav, Džeromov je još ekstremniji u tom pogledu, dok je Džošov topliji, idealan za ljubavne balade. Basista Džasper Lorencen je jedina konstanta – okida svoj bas i pumpa ritam bez prestanka. Deo repertoara čine originali a deo stare blugras pesme manje poznate široj javnosti. Preslušavanje albuma je za ljubitelje blugrasa čisto zadovoljstvo, jer ima preko potrebnu energiju a ima i kvalitetne pesme što kod novijih izvođača nije često slučaj. Preporučujem da poslušate „Hickory, Walnut & Pine“, „Next Train South“, „Old, New, Borrowed and Blue“ i „Cold Hard Truth“ ako ne i ceo album, pošto ni ostale pesme nisu ništa manje dobre. (8.1/10)

Nellcote – Disturbance in a Quiet Summer Night

Nellcote sam gledao uživo, na Indirektu u Beogradu pre pet godina, u klubu čija je tehnička opremljenost dozvoljavala samo akustičnu varijantu. Zato sam bio prilično iznenađen onim što sam čuo. Rok muzika je u pitanju. Duboki glas Vinka Ergotića dominira snimcima. Bas je takođe vrlo primetan. Muzika, bar kako je ja čujem, najviše asocira na grandž, ali ne Nirvanin već Soundgardenov. To nije samo po sebi ni loše ni dobro a da li će vam se svideti zavisi od vaših ličnih preferencija. Neću biti prvi koji će reći da je mračna, ali, bar što se mene tiče, nema ničega lošeg u tome. Nema danas baš mnogo razloga da se čovek bavi veselom muzikom. Teško je izdvojiti neku pesmu jer su i po raspoloženju i po formi slične, ali, ako bih morao, to bi bila „Trouble in Disguise“ pre svega zbog bluz rifa koji se provlači kroz pesmu. Svidela mi se i „Future’s Gone“ čiji uvod odudara od ostalih pesama i ima tu lepu malu figuru odsviranu na gitari koja se ponavlja.  (7.5/10)

Wild Billy Childish & CTMF – Last Punk Standing…and Other Hits!

Osebujna ličnost – muzičar, slikar, pesnik, konceptualni umetnik, Bili Čajldiš (r.1959) je još u danima početaka panka definisao svoj muzički put. Naravno da mu pank nije bio dovoljno širok, pa je u njega ubacio rani rokenrol, surf, pop, eksperiment. Kad se sve to smućka, dobije se nešto kao Ian Dury, samo bez londonskog kokni akcenta (Čajldiš je iz grofovije Kent). Većina nikad nije čula za njega iako je tokom dugugodišnje karijere snimio preko 100 albuma što solo, što sa svojih 15 grupa uz još nekoliko kolaboracija sa drugim autorima. Ali, za njega su čuli, i cenili njegov rad, Kurt Kobein, Džek Vajt i Kajli Minog između ostalih. Osnovni principi njegove estetike su amaterizam i otvorenost da govori o najprivatnijim temama. Recimo, na jednom od njegovih albuma, na naslovnoj strani je slika čoveka koji ga je seksualno zlostavljao u detinjstvu. Naslov ovog albuma, Last Punk Standing (Poslednje uporište panka), sasvim odgovara njegovom sadržaju. Retko je to pank kao muzička forma (mada jeste zastupljen na nekoliko pesama), više je to pank kao stav. Još preciznije – pank kao umetnički stav. Uklapa se u to amaterizam koji vrišti sa ploče i daje joj vrišteći šarm. Ovo vrištanje nemojte shvatiti bukvalno jer bi vas moglo odvratiti od slušanja što bi bila velika greška. Propustili biste pravu rokenrol ploču, tako retku ovih dana. (8.1/10)

Tanya Tucker – While I’m Livin’

Sećam se Tanje sa početka sedamdesetih, bila je još maloletna (15 godina) kad je snimila hit koji se zvao (Would You Lay With Me) In the Field of Stone a iza sebe je već imala „Delta Dawn“, pesmu koja je postala instant klasik. Još kao devojčica osetila je šta znači biti zvezda, i dobre i loše strane. Tokom karijere nije imala mnogo uspeha na pop tržištu, već isključivo na kantri sceni. Pripada „Outlaw“ pokretu, mada nije bila zastupljena na istoimenoj kompilaciji koja je taj pokret inaugurisala. Živela je život „odmetnice“, to nije sporno. Sedamnaest godina nije izdala album sa autorskim materijalom i ko zna da li bi i sada, da se nije pojavila njena mlada koleginica, njen veliki fan Brendi Karlajl (Brandi Carlile) koja ju je ubedila da se vrati na scenu i koja je učestvovala u komponovanju sedam od deset pesama na albumu. Tanjin kompozitorski doprinos je daleko manji (samo jedno učešće) ali je zato svojim pevanjem pokazala zašto je legenda. Nemam dilemu da je „While I’m Livin’“ jedan od najboljih kantri albuma ove godine. Za to su podjednako zaslužne i Brendi i Tanja, a i Šuter Dženings (sin Vejlona Dženingsa) koji je producirao album. (8.1/10)

Nerecenzirani albumi:

Amy LaVere – Painting Blue (8.0/10); Jeff Tweedy – Warmer (7.8/10); Khruangbin – Hasta El Cielo (7.4/10); Ride – This Is Not A Safe Place (8.0/10); Eilen Jewell – Gipsy (8.0/10); Ty Segall – First Taste (7.0/10); King Gizzard & the Lizard Wizard – Infest the Rats’ Nest (7.0/10); Sleater-Kinney – The Center Won’t Hold (6.6/10); Taylor Swift – Lover (7.4/10); The Racounteurs – Help Us Stranger (7.0/10); The Sweet Things – In Borrowed Shoes, On Borrowed Time (8.0/10); Jamestown Revival – San Isabel (8.0/10); Joan Shelley – Like the River Loves the Sea (8.1/10); Marry Waterson & Emily Barker - A Window to Other Ways (7.2/10); Rodney Crowell – Texas (8.0/10); Ana Egge – Is It The Kiss (8.1/10); Delaney Davidson and Barry Saunders – Word Gets Around (8.0/10); Martin Simpson – Rooted (8.0/10); Mike and the Moonpies – Cheap Silver and Solid Country Gold (7.8/10); Flying Buffaloes – Loaded & Rollin’ (7.4/10); Lillie Mae – Other Girls (8.0/10); Lambchop - This (is what I wanted to tell you) (7.4/10); The HighWomen – The Highwomen (7.5/10).